СВАКО СВОЈИМ ПУТЕМ

Некако у сенци великих политичких, отаџбинских и судских тема остаје прича о безуспешном батргању врхунске војвођанске администрације да оствари увид у одредбе уговора о концесији на изградњу аутопута од Хоргоша до Пожеге. И ја бих, као грађанин и порески обвезник, истина, скромних размера, волео да видим тај уговор, али га, изгледа, новосрбијански министар Веља Илић, чува далеко и успешно од очију српске јавности.

Моја шанса да видим тај уговор једнака је шанси да заиграм у Лиги шампиона и забијем победоносни гол у надокнади времена. Проблем је у томе што, изгледа, исте шансе имају Бојан Костреш, председник војвођанске Скупштине, и Бојан Пајтић, председник војвођанске владе, појачани Родољубом Шабићем, повереником за информације од јавног значаја.

Ових неколико реченица, из увода овог текста, написао сам у овој истој рубрици још 25. маја ове године, а сада, готово три месеца доцније, не бих имао шта да одузмем, а имао бих, и те како, шта да додам. Наиме, још је неколико министара инсистирало да тај концесиони уговор буде доступан јавности, чак се била појавила и вест како ће се пре једно два понедељка текст уговора појавити на сајту Владе Србије, али тих, како кажу, 1.300 страница документа и даље су недоступни јавности, јер је наша влада, изгледа, парафирала и обавезујућу клаузулу да свој народ не обавести о овом народном послу.

Не би ми пало на памет да рециклирам ову тему, поново да пишем о њој, да Миливоје Михајловић, директор Канцеларије за односе с јавношћу Владе Србије, није за дневни лист "Данас" изјавио: "За нашу државу је у овом случају битно да је склопила добар посао, а питање јавности је на другом месту".

Ја бих био склон да директору Михајловићу верујем на реч о томе да је то добар посао за државу, али прво треба да ми објасни каква је то држава без јавности и како се она политички и културолошки дефинише. Можда ће се испоставити да аутор изјаве и аутор текста живе у различитим државама, које, истина, имају једнаке границе, али им је садржина различита.

Демократска држава почива на јавности, а демократска влада на заступању и одбрани јавног интереса, па ми, некако, не бива логично да јавност буде на другом месту, дочим је она држава о којој говори директор Михајловић на првом месту.

Околност да је Михајловићева функција да одржава односе владе с јавношћу изјаву о другостепеној важности јавности чини неодољиво циничном, али, само на први поглед. Он је владин службеник и у опису му је радног места да саопштава оно што влада хоће да каже и да крије оно што влада неће да каже, али га нико није, ваљда, тукао по ушима и приморавао да изјављује по новинама оно што се у бољим кућама не ради, или се, ако баш мора, прећуткује.

Већ смо у даљој и посебно ближој историји довољно надрљали од тог другостепеног односа према јавности. Зашто бих ја, као део јавности, веровао да је у питању добар посао за мене оно што је добар посао за Михајловићеву државу. Откуд сви ти наши Михајловићи чим се дочепају неке функције уобразе да су богомдани за препознавање државног бољитка, дочим се јавност ту јавља као реметилачки фактор у хармоничној вези између владе и државе.

У недостатку доказа о природи посла склопљеног између српске владе и страних концесионара могу се множити различите теорије једнако ваљане као и Михајловићева, по којој је то добар посао за државу. Усудио бих се да кажем да је влада пристала на вазални однос према шпанско-аустријском конзорцијуму обавезујући се да ће уговор бити скривен од очију јавности, али на ову "грешку у корацима" надовезује се сада и једна ароганција којом се осионо одбијају разумни захтеви да се, у границама пристојног, упутимо у природу аранжмана, који ће, како се говори, бити вредан око милијарду и по евра док ће приходе од јавног саобраћаја у наредних 25 година усмеравати ка концесионарима.

Главни уредник недељника ,,Време"