SVAKO SVOJIM PUTEM

Nekako u senci velikih političkih, otadžbinskih i sudskih tema ostaje priča o bezuspešnom batrganju vrhunske vojvođanske administracije da ostvari uvid u odredbe ugovora o koncesiji na izgradnju autoputa od Horgoša do Požege. I ja bih, kao građanin i poreski obveznik, istina, skromnih razmera, voleo da vidim taj ugovor, ali ga, izgleda, novosrbijanski ministar Velja Ilić, čuva daleko i uspešno od očiju srpske javnosti.

Moja šansa da vidim taj ugovor jednaka je šansi da zaigram u Ligi šampiona i zabijem pobedonosni gol u nadoknadi vremena. Problem je u tome što, izgleda, iste šanse imaju Bojan Kostreš, predsednik vojvođanske Skupštine, i Bojan Pajtić, predsednik vojvođanske vlade, pojačani Rodoljubom Šabićem, poverenikom za informacije od javnog značaja.

Ovih nekoliko rečenica, iz uvoda ovog teksta, napisao sam u ovoj istoj rubrici još 25. maja ove godine, a sada, gotovo tri meseca docnije, ne bih imao šta da oduzmem, a imao bih, i te kako, šta da dodam. Naime, još je nekoliko ministara insistiralo da taj koncesioni ugovor bude dostupan javnosti, čak se bila pojavila i vest kako će se pre jedno dva ponedeljka tekst ugovora pojaviti na sajtu Vlade Srbije, ali tih, kako kažu, 1.300 stranica dokumenta i dalje su nedostupni javnosti, jer je naša vlada, izgleda, parafirala i obavezujuću klauzulu da svoj narod ne obavesti o ovom narodnom poslu.

Ne bi mi palo na pamet da recikliram ovu temu, ponovo da pišem o njoj, da Milivoje Mihajlović, direktor Kancelarije za odnose s javnošću Vlade Srbije, nije za dnevni list "Danas" izjavio: "Za našu državu je u ovom slučaju bitno da je sklopila dobar posao, a pitanje javnosti je na drugom mestu".

Ja bih bio sklon da direktoru Mihajloviću verujem na reč o tome da je to dobar posao za državu, ali prvo treba da mi objasni kakva je to država bez javnosti i kako se ona politički i kulturološki definiše. Možda će se ispostaviti da autor izjave i autor teksta žive u različitim državama, koje, istina, imaju jednake granice, ali im je sadržina različita.

Demokratska država počiva na javnosti, a demokratska vlada na zastupanju i odbrani javnog interesa, pa mi, nekako, ne biva logično da javnost bude na drugom mestu, dočim je ona država o kojoj govori direktor Mihajlović na prvom mestu.

Okolnost da je Mihajlovićeva funkcija da održava odnose vlade s javnošću izjavu o drugostepenoj važnosti javnosti čini neodoljivo ciničnom, ali, samo na prvi pogled. On je vladin službenik i u opisu mu je radnog mesta da saopštava ono što vlada hoće da kaže i da krije ono što vlada neće da kaže, ali ga niko nije, valjda, tukao po ušima i primoravao da izjavljuje po novinama ono što se u boljim kućama ne radi, ili se, ako baš mora, prećutkuje.

Već smo u daljoj i posebno bližoj istoriji dovoljno nadrljali od tog drugostepenog odnosa prema javnosti. Zašto bih ja, kao deo javnosti, verovao da je u pitanju dobar posao za mene ono što je dobar posao za Mihajlovićevu državu. Otkud svi ti naši Mihajlovići čim se dočepaju neke funkcije uobraze da su bogomdani za prepoznavanje državnog boljitka, dočim se javnost tu javlja kao remetilački faktor u harmoničnoj vezi između vlade i države.

U nedostatku dokaza o prirodi posla sklopljenog između srpske vlade i stranih koncesionara mogu se množiti različite teorije jednako valjane kao i Mihajlovićeva, po kojoj je to dobar posao za državu. Usudio bih se da kažem da je vlada pristala na vazalni odnos prema špansko-austrijskom konzorcijumu obavezujući se da će ugovor biti skriven od očiju javnosti, ali na ovu "grešku u koracima" nadovezuje se sada i jedna arogancija kojom se osiono odbijaju razumni zahtevi da se, u granicama pristojnog, uputimo u prirodu aranžmana, koji će, kako se govori, biti vredan oko milijardu i po evra dok će prihode od javnog saobraćaja u narednih 25 godina usmeravati ka koncesionarima.

Glavni urednik nedeljnika ,,Vreme"