Живимо у тунелу транзиције

Представа „Родољупци”, по тексту Јована Стерије Поповића, у режији и сценографији Андраша Урбана, биће премијерно изведена у петак 30. октобра у 19.30 часова на великој сцени Народног позоришта у Београду. Предраг Ејдус тумачи лик Гавриловића, а Стеријине јунаке играће и Слободан Бештић, Анастасија Мандић, Сузана Лукић, Павле Јеринић, Нела Михаиловић, Хаџи Ненад Маричић, Никола Вујовић, Бранко Јеринић, Бојан Кривокапић.

Збивања у комедији „Родољупци” дешавала су се 1848, у години „пролећа народа”.  Историјске околности директно су условиле радњу дела. Шта је условило рад на овој представи данас?

Комад „Родољупци” један је од најбољих, ако не и најбољи Стеријин комад. Он је свевремен, бар када се тиче нашег позоришта, народа, менталитета, историјских збивања кроз који су прошли и српски народ и држава. Стерија је наслутио у шта је дотакао: у живу рану. У нешто што је јако присутно на овим просторима као тема у разним неуралгичним тренуцима – ратова, револуција, промена система. У  проблем лажног родољубља и тог богаћења, те првобитне акумулације, манипулације националним осећањима. На површину испливавају највеће хуље. Доживели смо неколико распада, па и овај последњи рат, где су све те теме и те како биле рабљене, злоупотребљаване. Дошло је до огромног нарастања шовинизма, екстремизама. У свим тим ситуацијама појављивале су се читаве групе лажних родољуба, првобораца, јединица, било званичних или незваничних. Израсли су хероји за које се испоставило да су најобичнији криминалци. Стерија је „Родољупце” написао као комедију, а реч је о просветитељском комаду. Он је једноставно хтео да освести ту ману у српском народу, с тим што мислим да то није само мана, особина српског народа. Тог лажног родољубља је било и у другим нацијама, не само на Балкану него и шире кроз историју.

Сатиричну слику војвођанске малограђанштине из велике  буне Стерија је упаковано у „горку пилулу”.  Какво ћемо то ново читање „Родољубаца” гледати, будући да смо обавештени да је не радите као комедију? На шта нам данас указује, чиме нас опомиње Стерија, тај „мали, ситни и болни човек са великим здравим и силним духом”?

Захваљујући редитељу Андрашу Урбану направили смо отклон од основног жанра. На основу ранијих Урбанових представа нисмо ни очекивали да је он дошао да направи неки римејк ранијих виђења „Родољубаца”, који су у свим већим или мањим позориштима рађени, више или мање успешно. Знали смо да Урбан неће то радити, али нисмо имали унапред идеју до које мере ће ићи у деструкцију жанра, а да при томе остане веран Стерији. Остали су основи ликови, заплети, али угао гледања и редитељског и глумачког, па ако хоћете и психолошког и политичког, другачији је. Чини ми се да правимо провокативну представу која мора са једне стране да узбуди, да замисли и, наравно, оно што је и Стерија имао намеру, на неки начин просвети. Представа има жељу да опомене, да нас помери, врати на елементе тог менталитета који се повремено јављају у историјским периодима у српском друштву.

„Бедни народе, на кога ти спаде да за твоју срећу брину… Но судбина је наша од Косова, да прошлост оплакујемо… Идем у бели свет да не гледам несрећу народа…”  Колико вам је муке задао Гавриловић, интригантни Стеријин јунак, будући да се кроз ликове бавите и сами собом?

Гавриловић је, рекло би се, Стеријин алтер-его. Кроз његова уста видимо шта је Стерија желео и хтео, али у позоришном смислу са негативним ликовима који га окружују он је можда најмање интересантан са глумачког становишта, посебно када је комедија у питању. Гавриловић је једнолинијски од почетка до краја, тера исту причу. Наравно, нећу вам открити како се у овој представи то разрешава. Мислим да имамо врло интересантно решење, али ми је у овом тренутку далеко значајније, а мислим и мојим колегама, да играм у скупној игри. Ми као глумци стојимо не само иза ликова које играмо, него и иза теме и начина како редитељ Урбан третира тај проблем.

Стерија је инсистирао да се дело „Родољупци” игра 50 година по објављивању, јер се плашио да би неки поменути људи скривени иза симболичних псеудонима били препознати. Какве су политичке околности данас, уочи овог читања „Родољубаца”?

Не бавимо дневном политиком нити дневним стањем духа у представи, али лако је закључити да инспирацију уопште нисмо морали да тражимо у некој далекој прошлости. Овај простор и ово време намеће помисао да је важно да се овај комад игра, и то, чини ми се, баш на овај начин. Он, по мени, мора да опомене, да много радикалније, драстичније прикаже нас онакве какви смо у најгорем смислу, зато што једино тако може да допре до свести људи, да размисле о сопственом односу према тој теми. Људи су слуђени. Сада имате најновији случај где је на огромно запрепашћење Владимир Костић, председник САНУ, изговорио оно што је изговорио о  Косову. То је изазвало огромну реакцију, при томе, сигуран сам, има огроман број људи који слично мисли. Тренутак је такав да људи више нису сигурни за шта треба да се ухвате. Чекају неке вође, памфлете, позиве. Једна перманентна слуђеност. Људи више не размишљају сопственим главама, имају потребе да се крију иза некаквих вођа, иза некакве идеје, а онда видите да ни саме вође нису баш сасвим сигурне у ком правцу треба ићи. Живимо у транзиционом тунелу где се сударамо са сопственом прошлошћу, са сопственим митовима. Мало, мало па се извуку митови, било прави, било лажни, па се историја мења. И онда се од родољубља и огромног национализма улети у воајеризам и разне ријалити програме.

----------------------------------

Избегличка трагедија милиона

Сведоци смо новог таласа избеглица. Како гледате на нову избегличку кризу?

Имали смо и ми ту избегличку кризу. Погледајте шта се догађало са тим огромним корпусом Срба који су побегли из Хрватске и како су, на неки начин, дочекани овде. Понекад ми се чини да је ова најезда избеглица из Африке и са Блиског истока боље дочекана него наши сународници који су морали да беже, опет због једне издаје. Многе околности те „Олује” ни дан-данас нису разјашњене. Финале се зна, али зашто је до тога дошло, да ли је могло да буде другачије? То су страшне грешке наших лидера и вођа које су залуђивале тај народ. Оно што дневно пратимо, видимо ту страшну милионску трагедију која долази. Велика сеоба народа за сада пролази кроз нашу државу. Ипак су они само на пропутовању, велико питање је шта ће бити ако известан број неће моћи да оде. Како ће се они понашати, како ће се држава понашати? Да ли ћемо моћи да издржимо тај притисак који су већ осетиле друге европске, много богатије, организованије државе. У таквим ситуација може свашта да се очекује, али за сада је све то под контролом. У сваком случају, у питању је огромна трагедија са којом се суочавају Европа и свет. Надам се да како буде решавана у свету и Европи, да ћемо се и ми ту снаћи, а не да се представимо као нација која не прихвата несрећнике што беже из ратова.