Толеранција нетолеранције

 Европљани су дуго веровали да живе у безбедном склоништу заштићеном од ратова и сукоба по другим крајевима света. Блиски исток разбио је ове илузије откако се древни Пут свиле претворио у „пут миграната”, којим се ка Европи ове године упутило више од 680.000 избеглица.

Мигрантска криза истовремено прети и да разбије Европску унију, јер је дефицит заједничке политике, усклађене истинским вредностима ЕУ, отворио врата низу индивидуалних иницијатива које почивају на најједноставнијем решењу: рестрикцијама обмотаним бодљикавом жицом.

Мађарска је прва почела да се ограђује зидовима и да затвара границу. Пошто је прошао са благим укорима, премијер Виктор Орбан просто је изнудио да на његов начин почну да размишљају и други. Једна себичност рађа другу. Покренута је ланчана реакција, па је данас све више влада које помињу зидове – циничну парадигму политичке немоћи ЕУ, која успешно регрутује европску антиимигрантску десницу.

Грчка је већ одавно подигла зид према Турској. Македонија би да се заштити од Грчке. Српски десно оријентисани политичар види решење у зиду према Македонији, а истом логиком води се и Загреб, најављујући зид према Србији. Ланцу се придружује и Словенија отварајући могућност „физичких баријера” на граници према Хрватској, а запреке помиње и шеф аустријске дипломатије.

Јединствена Европа руши се пред нашим очима.

Пети узастопни покушај европских лидера да унесу ред у хаотичну ситуацију изазвану приливом стотина хиљада људи који беже од ратова, или само траже бољи живот, није отклонио многа отворена неслагања.

Кренуло се малим корацима, али нема наговештаја да ће ЕУ ускоро пронаћи универзално решење, прихватљиво за све европске земље – и оне које су крајња дестинација избеглица, и оне које због затворених граница могу да се претворе у тампон-зоне. „Уколико се не збијемо, висићемо одвојено”, подсетио је македонски председник Ђорђе Иванов на речи Бенџамина Франклина, али питање је да ли су их чули они којима су биле упућене.

Нема координације. Границе се затварају, па отварају. Све јасније се показује да су од почетка кризе многе земље региона имале исти циљ: обезбедити да избеглице што пре прођу вашу и оду на територију суседа.

Пре 15 година, чешки државник и писац Ватслав Хавел рекао је да код неких чешких политичара препознаје две различите врсте насиља, геноцида, терора и мафије: једну која је боља и другу која је лошија. Боља је пансловенска, лошија је исламска.

Мржња, отворени расизам и слабо прикривена жеља за избегличким логорима ограђеним бодљикавом жицом постају спиритус мовенс неких европских политичара. ЕУ сноси одговорност што је покренута тешко контролисана ланчана реакција. Себичност једних призива себичност других. Толеранција нетолеранције може да се претвори у кобну грешку.