Поглед издалека

Још од се­дам­де­се­тих го­ди­на 20. ве­ка, ка­да је Ке­нет Неј­лор пи­сао о је­зич­кој си­ту­а­ци­ји у Ју­го­сла­ви­ји (уп. ње­го­ву књи­гу Со­ци­о­лин­гви­стич­ки про­бле­ми ме­ђу Ју­жним Сло­ве­ни­ма, Бе­о­град, 1996), ви­дљив је на­пор срп­ских лин­гви­ста да у су­до­ви­ма аме­рич­ких ко­ле­га до­бро­на­мер­но тра­же, ре­ги­стру­ју и ис­ти­чу објек­тив­ност као кључ­ну вр­ли­ну, као да се она у на­у­ци не под­ра­зу­ме­ва. Та­ко је у по­ме­ну­тој књи­зи по­го­вор Па­вла Иви­ћа на­сло­вљен кон­струк­ци­јом „Те­жња за објек­тив­но­шћу“, а о тек­сту се да­је ре­а­лан суд о књи­зи: „Ла­вов­ски део Неј­ло­ро­вих по­гле­да не­сум­њи­во ће се афир­ми­са­ти као ко­на­чан суд о да­тим пи­та­њи­ма. Твр­ђе­ња ко­ја мо­жда не­ће из­др­жа­ти на ре­ше­ту на­уч­не кри­ти­ке да­ле­ко за­о­ста­ју и по бро­ју и по зна­че­њу“. За­што су ср­би­сти по­себ­но ин­си­сти­ра­ли на пој­му објек­тив­но­сти баш ка­да су при­ка­зи­ва­ли ста­во­ве аме­рич­ких лин­гви­ста о на­шем је­зи­ку?

Овом пи­та­њу смо се мо­гли вра­ти­ти и чи­та­ју­ћи ин­тер­вју са аме­рич­ким лин­гви­стом Ро­бер­том Грин­бер­гом, под на­сло­вом „За­јед­нич­ки је­зик је имао по­др­шку др­жа­ве“ и са ин­три­гант­ним и збу­њу­ју­ћим под­на­сло­вом: „Ја сам Аме­ри­ка­нац ко­ји се тру­ди да бу­де објек­ти­ван, али сам сво­је­вре­ме­но био кри­тич­ки ори­јен­ти­сан пре­ма срп­ској вла­ди“ (По­ли­ти­ка, 2. 10. 2015, стр. 13). Ло­гич­ки чуд­но­ват син­так­сич­ко-се­ман­тич­ки склоп ове ре­че­ни­це на­во­ди на чи­та­ње од­го­ва­ра­ју­ћег ме­ста у тек­сту, на ко­јем се ви­ди да је Грин­берг био кри­ти­чан и „пре­ма раз­ли­чи­тим пра­во­пи­си­ма и не­ка­да­шњој стан­дар­ди­за­ци­ји срп­ског је­зи­ка“, не пре­ци­зи­ра­ју­ћи на шта тач­но ми­сли.

Већ сле­де­ћа ре­че­ни­ца про­ши­ру­је оп­сег Грин­бер­го­ве кри­тич­но­сти спрам срп­ских лин­гви­ста: „Не­ка ре­ше­ња Од­бо­ра за стан­дар­ди­за­ци­ју ни­су баш по­мо­гла сми­ри­ва­њу си­ту­а­ци­је, као што ми­слим да ни са­да ни­је нај­бит­ни­је де­фи­ни­са­ти да ли се у БиХ го­во­ри бо­шњач­ким или бо­сан­ским је­зи­ком.“ Ето про­сто­ра за по­ле­ми­ку! Ви­ше је не­го бит­но пи­та­ње, на ко­је Грин­берг и не по­ми­шља да од­го­во­ри, да ли је за­да­так на­у­ке да „сми­ру­је си­ту­а­ци­ју“ или да утвр­ди исти­ну. Зар си­ту­а­ци­ју не сми­ру­је по­ли­ти­ка, а не на­у­ка? За аме­рич­ке лин­гви­сте, на­ро­чи­то со­ци­о­лин­гви­сте, ко­ји су­де о је­зи­ци­ма на Бал­ка­ну, то је очи­глед­но јед­но те исто. Ка­да Грин­берг твр­ди да „ни­је нај­бит­ни­је де­фи­ни­са­ти да ли се у БиХ го­во­ри бо­шњач­ким или бо­сан­ским је­зи­ком“, не кон­кре­ти­зу­је за ко­га то ни­је нај­ва­жни­је. За Аме­ри­кан­це сва­ка­ко ни­је, али за срп­ску је­зич­ку по­ли­ти­ку ово је по­чет­ком 21. ве­ка јед­но од кру­ци­јал­них пи­та­ња. 

А са­да по­гле­дај­мо уте­ме­ље­ност Грин­бер­го­ве ар­гу­мен­та­ци­је: „Бо­шња­ци су од­лу­чи­ли да ће се њи­хов је­зик зва­ти бо­сан­ски. Не твр­дим да знам ка­ко је нај­бо­ље, али ве­ли­ко је пи­та­ње по­што­ва­ња сло­бо­де јед­ног на­ро­да да на од­ре­ђе­ни на­чин на­зо­ве свој је­зик.“ Во­лео бих да ми ува­же­ни про­фе­сор Грин­берг, би­ло ка­да и би­ло где, од­го­во­ри на осам пи­та­ња. Пр­во је: Ко је, ка­да и где бра­нио Бо­шња­ци­ма да у свом је­зич­ком стан­дар­ду зо­ву би­ло ко­ји је­зик она­ко ка­ко же­ле? Дру­го гла­си: Да ли је у сво­јим објек­тив­ним ана­ли­за­ма при­ме­тио да Бо­шња­ци тра­же да Ср­би у свом је­зич­ком стан­дар­ду тај стан­дард­ни је­зик на­зи­ва­ју бо­сан­ским? Тре­ће: За­што то тра­же од дру­гих и да ли на то има­ју пра­во? Че­твр­то: Да ли и Ср­би, по­пут дру­гих на­ро­да, има­ју пра­во да у свом је­зи­ку на­зо­ву ту­ђи је­зич­ки стан­дард ка­ко же­ле, или мо­ра­мо ис­пу­ња­ва­ти ту­ђе на­ред­бе или же­ље? Пе­то: Да ли то он­да зна­чи да би и Нем­ци мо­гли тра­жи­ти да им је­зик ви­ше не на­зи­ва­мо „не­мач­ким“, јер га они та­ко не зо­ву? Ше­сто: За­што у сво­јим од­го­во­ри­ма не ис­ти­че да се пре­ма твор­бе­ним пра­ви­ли­ма срп­ског је­зи­ка овај по­ли­тич­ки је­зик мо­же на­зва­ти са­мо бо­шњач­ким, тј. је­зи­ком Бо­шња­ка, не­го нам, на ра­чун „сми­ри­ва­ња си­ту­а­ци­је“, дис­крет­но са­ве­ту­је да све­сно кр­ши­мо нор­му? Сед­мо: Бу­ду­ћи да су за је­зич­ки мир по­треб­ни уступ­ци обе стра­не, шта је бо­шњач­ким лин­гви­сти­ма са­ве­то­вао да учи­не ка­ко би и они до­при­не­ли „сми­ри­ва­њу си­ту­а­ци­је“, ко­је ком­про­ми­се би они тре­ба­ло да на­пра­ве? Осмо: Да ли, по ње­го­вом је­зич­ком осе­ћа­њу и обра­зо­ва­њу, Бо­шња­ци го­во­ре бо­шњач­ким или бо­сан­ским је­зи­ком? Од­го­вор на по­след­ње пи­та­ње на­слу­ћу­је се на осно­ву  Грин­бер­го­вог из­бо­ра у тек­сту, у ко­јем до­след­но го­во­ри о бо­сан­ском је­зи­ку, али је то мо­жда тре­нут­но би­ло усло­вље­но не­ким ван­је­зич­ким раз­ло­гом.

Све су ово за ср­би­сте ре­то­рич­ка пи­та­ња још од вре­ме­на аустро­у­гар­ске је­зич­ке по­ли­ти­ке у оку­пи­ра­ној БиХ, и на­сто­ја­ња Бен­ја­ми­на Ка­ла­ја у њој да бо­сан­ску на­ци­ју, на ра­чун срп­ске и хр­ват­ске, уте­ме­љи кроз ства­ра­ње тзв. „бо­сан­ског је­зи­ка“ (уп. Ми­лан Шип­ка, Стан­дард­ни је­зик и на­ци­о­нал­ни од­но­си у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни (1850–2000). До­ку­мен­ти, Са­ра­је­во, 2001). За исто­ри­ча­ре срп­ског је­зи­ка, ди­ле­ме не­ма. У Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни се од­вај­ка­да го­во­ри­ло срп­ским је­зи­ком, за шта до­ка­зе има­мо од По­ве­ље Ку­ли­на ба­на из 1189. го­ди­не. На ово­ме про­сто­ру Ср­би и да­нас у сва­ко­днев­ном, не­фор­мал­ном оп­ште­њу упо­тре­бља­ва­ју срп­ски на­род­ни је­зик, а у зва­нич­ним, слу­жбе­ним си­ту­а­ци­ја­ма – срп­ски стан­дард­ни је­зик, нор­ми­ран у 19. ве­ку. Бо­шња­ци кра­јем 20. и по­чет­ком 21. ве­ка по­ку­ша­ва­ју да нор­ми­ра­ју бо­шњач­ки стан­дард­ни је­зик, кроз те­шке и не­у­спе­шне по­ку­ша­је да про­на­ђу кључ­не, а то су фо­но­ло­шке и гра­ма­тич­ке ди­фе­рен­ци­јал­не цр­те у од­но­су на срп­ски је­зич­ки стан­дард. 

За­то за крај да­је­мо јед­но обич­но по­ре­ђе­ње: као и у жи­во­ту, и у на­у­ци оно што гле­да­мо из пре­ве­ли­ке да­љи­не мо­же­мо са­гле­да­ти објек­тив­но, али ће­мо га пре ви­де­ти не­до­вољ­но ја­сно, мо­жда и по­гре­шно. На­ро­чи­то ако нам у ста­кло на на­о­ча­ра­ма ду­ва­ју по­ли­ти­ча­ри.

Др Алек­сан­дар Ми­ла­но­вић

Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду, пред­сед­ник Дру­штва за срп­ски је­зик и књи­жев­ност Ср­би­је