Pogled izdaleka

Još od se­dam­de­se­tih go­di­na 20. ve­ka, ka­da je Ke­net Nej­lor pi­sao o je­zič­koj si­tu­a­ci­ji u Ju­go­sla­vi­ji (up. nje­go­vu knji­gu So­ci­o­lin­gvi­stič­ki pro­ble­mi me­đu Ju­žnim Slo­ve­ni­ma, Be­o­grad, 1996), vi­dljiv je na­por srp­skih lin­gvi­sta da u su­do­vi­ma ame­rič­kih ko­le­ga do­bro­na­mer­no tra­že, re­gi­stru­ju i is­ti­ču objek­tiv­nost kao ključ­nu vr­li­nu, kao da se ona u na­u­ci ne pod­ra­zu­me­va. Ta­ko je u po­me­nu­toj knji­zi po­go­vor Pa­vla Ivi­ća na­slo­vljen kon­struk­ci­jom „Te­žnja za objek­tiv­no­šću“, a o tek­stu se da­je re­a­lan sud o knji­zi: „La­vov­ski deo Nej­lo­ro­vih po­gle­da ne­sum­nji­vo će se afir­mi­sa­ti kao ko­na­čan sud o da­tim pi­ta­nji­ma. Tvr­đe­nja ko­ja mo­žda ne­će iz­dr­ža­ti na re­še­tu na­uč­ne kri­ti­ke da­le­ko za­o­sta­ju i po bro­ju i po zna­če­nju“. Za­što su sr­bi­sti po­seb­no in­si­sti­ra­li na poj­mu objek­tiv­no­sti baš ka­da su pri­ka­zi­va­li sta­vo­ve ame­rič­kih lin­gvi­sta o na­šem je­zi­ku?

Ovom pi­ta­nju smo se mo­gli vra­ti­ti i či­ta­ju­ći in­ter­vju sa ame­rič­kim lin­gvi­stom Ro­ber­tom Grin­ber­gom, pod na­slo­vom „Za­jed­nič­ki je­zik je imao po­dr­šku dr­ža­ve“ i sa in­tri­gant­nim i zbu­nju­ju­ćim pod­na­slo­vom: „Ja sam Ame­ri­ka­nac ko­ji se tru­di da bu­de objek­ti­van, ali sam svo­je­vre­me­no bio kri­tič­ki ori­jen­ti­san pre­ma srp­skoj vla­di“ (Po­li­ti­ka, 2. 10. 2015, str. 13). Lo­gič­ki čud­no­vat sin­tak­sič­ko-se­man­tič­ki sklop ove re­če­ni­ce na­vo­di na či­ta­nje od­go­va­ra­ju­ćeg me­sta u tek­stu, na ko­jem se vi­di da je Grin­berg bio kri­ti­čan i „pre­ma raz­li­či­tim pra­vo­pi­si­ma i ne­ka­da­šnjoj stan­dar­di­za­ci­ji srp­skog je­zi­ka“, ne pre­ci­zi­ra­ju­ći na šta tač­no mi­sli.

Već sle­de­ća re­če­ni­ca pro­ši­ru­je op­seg Grin­ber­go­ve kri­tič­no­sti spram srp­skih lin­gvi­sta: „Ne­ka re­še­nja Od­bo­ra za stan­dar­di­za­ci­ju ni­su baš po­mo­gla smi­ri­va­nju si­tu­a­ci­je, kao što mi­slim da ni sa­da ni­je naj­bit­ni­je de­fi­ni­sa­ti da li se u BiH go­vo­ri bo­šnjač­kim ili bo­san­skim je­zi­kom.“ Eto pro­sto­ra za po­le­mi­ku! Vi­še je ne­go bit­no pi­ta­nje, na ko­je Grin­berg i ne po­mi­šlja da od­go­vo­ri, da li je za­da­tak na­u­ke da „smi­ru­je si­tu­a­ci­ju“ ili da utvr­di isti­nu. Zar si­tu­a­ci­ju ne smi­ru­je po­li­ti­ka, a ne na­u­ka? Za ame­rič­ke lin­gvi­ste, na­ro­či­to so­ci­o­lin­gvi­ste, ko­ji su­de o je­zi­ci­ma na Bal­ka­nu, to je oči­gled­no jed­no te isto. Ka­da Grin­berg tvr­di da „ni­je naj­bit­ni­je de­fi­ni­sa­ti da li se u BiH go­vo­ri bo­šnjač­kim ili bo­san­skim je­zi­kom“, ne kon­kre­ti­zu­je za ko­ga to ni­je naj­va­žni­je. Za Ame­ri­kan­ce sva­ka­ko ni­je, ali za srp­sku je­zič­ku po­li­ti­ku ovo je po­čet­kom 21. ve­ka jed­no od kru­ci­jal­nih pi­ta­nja. 

A sa­da po­gle­daj­mo ute­me­lje­nost Grin­ber­go­ve ar­gu­men­ta­ci­je: „Bo­šnja­ci su od­lu­či­li da će se nji­hov je­zik zva­ti bo­san­ski. Ne tvr­dim da znam ka­ko je naj­bo­lje, ali ve­li­ko je pi­ta­nje po­što­va­nja slo­bo­de jed­nog na­ro­da da na od­re­đe­ni na­čin na­zo­ve svoj je­zik.“ Vo­leo bih da mi uva­že­ni pro­fe­sor Grin­berg, bi­lo ka­da i bi­lo gde, od­go­vo­ri na osam pi­ta­nja. Pr­vo je: Ko je, ka­da i gde bra­nio Bo­šnja­ci­ma da u svom je­zič­kom stan­dar­du zo­vu bi­lo ko­ji je­zik ona­ko ka­ko že­le? Dru­go gla­si: Da li je u svo­jim objek­tiv­nim ana­li­za­ma pri­me­tio da Bo­šnja­ci tra­že da Sr­bi u svom je­zič­kom stan­dar­du taj stan­dard­ni je­zik na­zi­va­ju bo­san­skim? Tre­će: Za­što to tra­že od dru­gih i da li na to ima­ju pra­vo? Če­tvr­to: Da li i Sr­bi, po­put dru­gih na­ro­da, ima­ju pra­vo da u svom je­zi­ku na­zo­vu tu­đi je­zič­ki stan­dard ka­ko že­le, ili mo­ra­mo is­pu­nja­va­ti tu­đe na­red­be ili že­lje? Pe­to: Da li to on­da zna­či da bi i Nem­ci mo­gli tra­ži­ti da im je­zik vi­še ne na­zi­va­mo „ne­mač­kim“, jer ga oni ta­ko ne zo­vu? Še­sto: Za­što u svo­jim od­go­vo­ri­ma ne is­ti­če da se pre­ma tvor­be­nim pra­vi­li­ma srp­skog je­zi­ka ovaj po­li­tič­ki je­zik mo­že na­zva­ti sa­mo bo­šnjač­kim, tj. je­zi­kom Bo­šnja­ka, ne­go nam, na ra­čun „smi­ri­va­nja si­tu­a­ci­je“, dis­kret­no sa­ve­tu­je da sve­sno kr­ši­mo nor­mu? Sed­mo: Bu­du­ći da su za je­zič­ki mir po­treb­ni ustup­ci obe stra­ne, šta je bo­šnjač­kim lin­gvi­sti­ma sa­ve­to­vao da uči­ne ka­ko bi i oni do­pri­ne­li „smi­ri­va­nju si­tu­a­ci­je“, ko­je kom­pro­mi­se bi oni tre­ba­lo da na­pra­ve? Osmo: Da li, po nje­go­vom je­zič­kom ose­ća­nju i obra­zo­va­nju, Bo­šnja­ci go­vo­re bo­šnjač­kim ili bo­san­skim je­zi­kom? Od­go­vor na po­sled­nje pi­ta­nje na­slu­ću­je se na osno­vu  Grin­ber­go­vog iz­bo­ra u tek­stu, u ko­jem do­sled­no go­vo­ri o bo­san­skom je­zi­ku, ali je to mo­žda tre­nut­no bi­lo uslo­vlje­no ne­kim van­je­zič­kim raz­lo­gom.

Sve su ovo za sr­bi­ste re­to­rič­ka pi­ta­nja još od vre­me­na austro­u­gar­ske je­zič­ke po­li­ti­ke u oku­pi­ra­noj BiH, i na­sto­ja­nja Ben­ja­mi­na Ka­la­ja u njoj da bo­san­sku na­ci­ju, na ra­čun srp­ske i hr­vat­ske, ute­me­lji kroz stva­ra­nje tzv. „bo­san­skog je­zi­ka“ (up. Mi­lan Šip­ka, Stan­dard­ni je­zik i na­ci­o­nal­ni od­no­si u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni (1850–2000). Do­ku­men­ti, Sa­ra­je­vo, 2001). Za isto­ri­ča­re srp­skog je­zi­ka, di­le­me ne­ma. U Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni se od­vaj­ka­da go­vo­ri­lo srp­skim je­zi­kom, za šta do­ka­ze ima­mo od Po­ve­lje Ku­li­na ba­na iz 1189. go­di­ne. Na ovo­me pro­sto­ru Sr­bi i da­nas u sva­ko­dnev­nom, ne­for­mal­nom op­šte­nju upo­tre­blja­va­ju srp­ski na­rod­ni je­zik, a u zva­nič­nim, slu­žbe­nim si­tu­a­ci­ja­ma – srp­ski stan­dard­ni je­zik, nor­mi­ran u 19. ve­ku. Bo­šnja­ci kra­jem 20. i po­čet­kom 21. ve­ka po­ku­ša­va­ju da nor­mi­ra­ju bo­šnjač­ki stan­dard­ni je­zik, kroz te­ške i ne­u­spe­šne po­ku­ša­je da pro­na­đu ključ­ne, a to su fo­no­lo­ške i gra­ma­tič­ke di­fe­ren­ci­jal­ne cr­te u od­no­su na srp­ski je­zič­ki stan­dard. 

Za­to za kraj da­je­mo jed­no obič­no po­re­đe­nje: kao i u ži­vo­tu, i u na­u­ci ono što gle­da­mo iz pre­ve­li­ke da­lji­ne mo­že­mo sa­gle­da­ti objek­tiv­no, ali će­mo ga pre vi­de­ti ne­do­volj­no ja­sno, mo­žda i po­gre­šno. Na­ro­či­to ako nam u sta­klo na na­o­ča­ra­ma du­va­ju po­li­ti­ča­ri.

Dr Alek­san­dar Mi­la­no­vić

Pro­fe­sor Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du, pred­sed­nik Dru­štva za srp­ski je­zik i knji­žev­nost Sr­bi­je