Кинг Лудвиг на челу Црвене војске

На­слов овог тек­ста ни­је пре­у­зет од не­ког рат­ног из­ве­шта­ча или из уџ­бе­ни­ка исто­ри­је, већ пред­ста­вља ту­жно све­до­чан­ство о то­ме ко се све ба­ви пре­во­ђе­њем и ка­ко нео­бра­зо­ва­ње и не­по­зна­ва­ње је­зи­ка ути­че на оно шта се мо­же про­чи­та­ти у ме­ди­ји­ма. 

Иако се По­ли­ти­ка у по­след­ње вре­ме ба­ви про­бле­ми­ма срп­ског је­зи­ка ко­ји се за­сни­ва­ју на не­по­зна­ва­њу сти­ли­сти­ке, гра­ма­ти­ке, пра­во­пи­са, упо­тре­бе ту­ђи­ца и слич­ног, овај текст би­ће по­све­ћен ве­о­ма опа­сним ште­то­чи­на­ма – ло­шим пре­во­ди­о­ци­ма. По­ме­ну­те ште­то­чи­не не са­мо да не по­зна­ју је­зик са ко­га пре­во­де, ни­ти је­зик на ко­ји пре­во­де, већ не­ма­ју ни еле­мен­тар­но оп­ште обра­зо­ва­ње. Ка­да се ова не­зна­ња спо­је, на­ста­ју тек­сто­ви ко­ји обра­зо­ва­ног чи­та­о­ца мо­гу са­мо да на­сме­ју или рас­ту­же, у за­ви­сно­сти од то­га ка­ко је рас­по­ло­жен.

Уко­ли­ко на­слов тек­ста и да­ље збу­њу­је чи­та­о­ца, об­ја­сни­ће­мо га кроз при­ме­ре. Док чи­та­мо раз­не аген­циј­ске ве­сти ко­је до­ма­ћи ме­ди­ји пре­но­се без ика­квих из­ме­на, мо­же­мо при­ме­ти­ти раз­не при­ме­ре ло­ших пре­во­да. У тек­сту о ба­вар­ском двор­цу Ној­шван­штај­ну, ко­ји се мо­же про­чи­та­ти у ви­ше ме­ди­ја (нпр. Свет, Б92), са­зна­је­мо да је по­ме­ну­ти дво­рац за­ми­сао ба­вар­ског мо­нар­ха ко­ји је на­ве­ден као Кинг Лу­двиг II. Вај­ни пре­во­ди­лац очи­глед­но ни­је знао да се ра­ди о Лу­дви­гу II, кра­љу Ба­вар­ске, али је чуд­но што ни­је знао да ен­гле­ска реч king озна­ча­ва кра­ља. Мо­жда је пре­во­ди­лац чуо име­на као што су Кинг Конг, Мар­тин Лу­тер Кинг или Нет Кинг Ко­ул, али не­срећ­ни ба­вар­ски краљ за­и­ста ни­је имао ни­ка­кве ве­зе са по­ме­ну­том тро­ји­цом. До­ду­ше, чак ни Лу­дви­го­ва до­мо­ви­на ни­је по­ште­ђе­на пре­во­ди­лач­ког не­зна­ња. У јед­ној ве­сти ко­ја се на­шла на Б92, а ко­ја је пре­у­зе­та од Тан­ју­га, мо­же се про­чи­та­ти да је Хорст Зе­хо­фер пре­ми­јер Ба­ва­ри­је. Не ула­зе­ћи у то ко­ли­ко је ис­пра­ван пре­вод функ­ци­је г. Зе­хо­фе­ра, са­свим је ја­сно да не мо­же би­ти на че­лу по­зна­те мар­ке пи­ва, већ Ба­вар­ске.

Осим пр­вог чо­ве­ка Ба­вар­ске, ни дру­ги по­ли­ти­ча­ри ни­су по­ште­ђе­ни по­лу­пи­сме­них пре­во­ди­ла­ца. Исти из­во­ри су по­гре­шно пре­не­ли име пред­сед­ни­ка Европ­ског са­ве­та и на­пи­са­ли да је из­ве­сни Таск са­звао ван­ред­ни са­мит ЕУ, иако је у са­мом на­сло­ву ви­дљи­во да се ра­ди о пољ­ском по­ли­ти­ча­ру До­нал­ду Ту­ску, чи­је је име ве­о­ма по­зна­то, бу­ду­ћи да је на че­лу јед­не бит­не европ­ске ин­сти­ту­ци­је.

На­жа­лост, као ни До­налд Туск, ни Гр­ци ни­су по­ште­ђе­ни по­гре­шног пре­но­ше­ња име­на на осно­ву ен­гле­ског из­го­во­ра. То­ком из­ве­шта­ва­ња о грч­кој ду­жнич­кој кри­зи, Блиц и Bu­si­ness In­si­der су спо­ме­ну­ли јед­ног упла­ка­ног грч­ког пен­зи­о­не­ра чи­ја је сли­ка об­и­шла свет ка­да су вла­сти ове зе­мље уве­ле огра­ни­че­ња при по­ди­за­њу го­то­ви­не са бан­ко­ма­та, али су на­ве­ли да се зо­ве Ђор­ђос Ча­ци­фо­ти­а­дис. Пен­зи­о­нер чи­ја је сли­ка об­и­шла свет се за­пра­во зо­ве Јор­гос Хад­зи­фо­тиjа­дис, а сва­ко ко је бар јед­ном био у Грч­кој мо­гао је при­ме­ти­ти, чак и у нај­јед­но­став­ни­јој ко­му­ни­ка­ци­ји, да овај је­зик не­ма гла­со­ве ћ, ч, џ, ш или ђ. 

Иако мно­ги сма­тра­ју Грч­ку при­ја­тељ­ском зе­мљом, не­у­ки пре­во­ди­о­ци су оти­шли и ко­рак да­ље, па су јој до­де­ли­ли и те­ри­то­ри­је на дру­гој стра­ни све­та. У јед­ној ве­сти ко­ју је пре­не­ла аген­ци­ја Бе­та го­во­ри се о фи­нан­сиј­ској кри­зи ко­ја по­га­ђа Пор­то­ри­ко, а пре­ма ту­ма­че­њу пре­во­ди­о­ца, то­ком кри­зе се за Пор­то­ри­ко по­ја­вио и ша­љи­ви на­зив „грч­ки Ка­ри­би”. Ко­ли­ко је ауто­ру овог члан­ка по­зна­то, Пор­то­ри­ко при­па­да Сје­ди­ње­ним Аме­рич­ким Др­жа­ва­ма, а на­ве­де­на син­таг­ма би се мо­гла пре­ве­сти као „ка­рип­ска Грч­ка”.

Не­по­зна­ва­ње оно­га што се у основ­ној шко­ли учи из исто­ри­је или ге­о­гра­фи­је та­ко­ђе се мо­же осве­ти­ти при­ли­ком пре­во­ђе­ња. До­ма­ће из­да­ње ча­со­пи­са Men’s He­alth са­др­жи чла­нак о бо­ри­лач­кој ве­шти­ни ко­ја се на­зи­ва сам­бо, за ко­ји пи­ше: „Ори­ги­нал­но су га тре­ни­ра­ли вој­ни­ци Цр­ве­не вој­ске.” Уко­ли­ко из­у­зме­мо „сит­ни­цу” да га ни­су ори­ги­нал­но тре­ни­ра­ли, сва­ка­ко да ће­мо се за­пи­та­ти ко­ја је то вој­ска. Од­го­вор је јед­но­ста­ван – со­вјет­ска Цр­ве­на ар­ми­ја.

Ка­да се већ ба­ви­мо вој­ском и бор­ба­ма, сва­ка­ко да би ва­ља­ло спо­ме­ну­ти и су­ко­бе код Вест Бен­ка. Ови су­ко­би су по­ме­ну­ти на те­ле­ви­зиј­ском ка­на­лу ко­ји по­ку­ша­ва да при­до­би­је пу­бли­ку обра­зов­ним са­др­жа­ји­ма (Vi­a­sat Hi­story), али је гле­да­о­цу ко­ји пра­ти ти­тло­ве ус­кра­ће­на мо­гућ­ност да про­чи­та да се за­пра­во ра­ди о За­пад­ној оба­ли, ко­ја се на­ла­зи у Изра­е­лу.

Слич­ни при­ме­ри се сва­ко­днев­но мо­гу ви­де­ти чим укљу­чи­мо ра­чу­нар или те­ле­ви­зор, отво­ри­мо но­ви­не, од­но­сно књи­гу. Кри­ви­ца за ове гре­шке мо­же се при­пи­са­ти мно­ги­ма. На пр­вом ме­сту су но­вин­ске аген­ци­је, ко­је до­зво­ља­ва­ју сва­ко­ме ко на­ту­ца не­ки стра­ни је­зик, обич­но ен­гле­ски, да се ба­ви пре­во­ђе­њем, али и оста­ли ме­ди­ји, ко­ји не­кри­тич­ки пре­у­зи­ма­ју ве­сти и очи­глед­но не­ма­ју ком­пе­тент­не уред­ни­ке. Осим то­га, мно­ги из­бе­га­ва­ју да ко­ри­сте услу­ге лек­то­ра или струч­ног ре­дак­то­ра, што дра­стич­но сни­жа­ва ква­ли­тет тек­сто­ва. Ипак, пр­ва ка­ри­ка у ни­зу су пре­во­ди­о­ци, ко­ји сва­ка­ко мо­ра­ју има­ти ши­ро­ко обра­зо­ва­ње и зна­ње два је­зи­ка. Ак­ту­ел­не „ре­фор­ме” обра­зов­ног си­сте­ма ства­ра­ју по­лу­пи­сме­не и по­лу­о­бра­зо­ва­не ка­дро­ве, док фа­кул­те­ти, оса­ка­ће­ни пер­вер­ти­ра­ном при­ме­ном бо­лоњ­ских стан­дар­да, за­ку­ца­ва­ју још је­дан ек­сер у ков­чег до­ма­ћег обра­зо­ва­ња. Ме­диј­ске ку­ће, ко­је се тру­де да уште­де на све­му, за­по­шља­ва­ју сва­ко­га ко уми­шља да по­зна­је стра­ни је­зик и во­љан је да ра­ди за цр­ка­ви­цу, па је крај­њи ре­зул­тат са­свим и оче­ки­ван.

Ко­нач­но, по­ста­вља се пи­та­ње шта др­жа­ва мо­же да ура­ди да би се је­зик за­шти­тио од ова­квих ште­то­чи­на. Пре­ма на­шем скром­ном ми­шље­њу, јеф­ти­но ре­ше­ње по­сто­ји. Др­жа­ва би мо­гла да за­ко­ном про­пи­ше стан­дар­де ко­јих би се но­вин­ске ку­ће, те­ле­ви­зи­је, ра­дио-ста­ни­це и оста­ли ме­ди­ји мо­ра­ли др­жа­ти, јер сво­јим де­ло­ва­њем ути­чу на обра­зо­ва­ност ста­нов­ни­штва. За по­че­так, за­ко­ни би мо­гли про­пи­са­ти да пре­во­де мо­ра ра­ди­ти ква­ли­фи­ко­ван пре­во­ди­лац, чи­је се зна­ње ре­дов­но про­ве­ра­ва, да сва­ка ме­диј­ска ку­ћа мо­ра има­ти лек­то­ра, а о за­ко­ни­ма ко­ји ре­гу­ли­шу обра­зо­ва­ње мо­же­мо го­во­ри­ти дру­гом при­ли­ком.

Др Не­над То­мо­вић

Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду