King Ludvig na čelu Crvene vojske

Na­slov ovog tek­sta ni­je pre­u­zet od ne­kog rat­nog iz­ve­šta­ča ili iz udž­be­ni­ka isto­ri­je, već pred­sta­vlja tu­žno sve­do­čan­stvo o to­me ko se sve ba­vi pre­vo­đe­njem i ka­ko neo­bra­zo­va­nje i ne­po­zna­va­nje je­zi­ka uti­če na ono šta se mo­že pro­či­ta­ti u me­di­ji­ma. 

Iako se Po­li­ti­ka u po­sled­nje vre­me ba­vi pro­ble­mi­ma srp­skog je­zi­ka ko­ji se za­sni­va­ju na ne­po­zna­va­nju sti­li­sti­ke, gra­ma­ti­ke, pra­vo­pi­sa, upo­tre­be tu­đi­ca i slič­nog, ovaj tekst bi­će po­sve­ćen ve­o­ma opa­snim šte­to­či­na­ma – lo­šim pre­vo­di­o­ci­ma. Po­me­nu­te šte­to­či­ne ne sa­mo da ne po­zna­ju je­zik sa ko­ga pre­vo­de, ni­ti je­zik na ko­ji pre­vo­de, već ne­ma­ju ni ele­men­tar­no op­šte obra­zo­va­nje. Ka­da se ova ne­zna­nja spo­je, na­sta­ju tek­sto­vi ko­ji obra­zo­va­nog či­ta­o­ca mo­gu sa­mo da na­sme­ju ili ras­tu­že, u za­vi­sno­sti od to­ga ka­ko je ras­po­lo­žen.

Uko­li­ko na­slov tek­sta i da­lje zbu­nju­je či­ta­o­ca, ob­ja­sni­će­mo ga kroz pri­me­re. Dok či­ta­mo raz­ne agen­cij­ske ve­sti ko­je do­ma­ći me­di­ji pre­no­se bez ika­kvih iz­me­na, mo­že­mo pri­me­ti­ti raz­ne pri­me­re lo­ših pre­vo­da. U tek­stu o ba­var­skom dvor­cu Noj­švan­štaj­nu, ko­ji se mo­že pro­či­ta­ti u vi­še me­di­ja (npr. Svet, B92), sa­zna­je­mo da je po­me­nu­ti dvo­rac za­mi­sao ba­var­skog mo­nar­ha ko­ji je na­ve­den kao King Lu­dvig II. Vaj­ni pre­vo­di­lac oči­gled­no ni­je znao da se ra­di o Lu­dvi­gu II, kra­lju Ba­var­ske, ali je čud­no što ni­je znao da en­gle­ska reč king ozna­ča­va kra­lja. Mo­žda je pre­vo­di­lac čuo ime­na kao što su King Kong, Mar­tin Lu­ter King ili Net King Ko­ul, ali ne­sreć­ni ba­var­ski kralj za­i­sta ni­je imao ni­ka­kve ve­ze sa po­me­nu­tom tro­ji­com. Do­du­še, čak ni Lu­dvi­go­va do­mo­vi­na ni­je po­šte­đe­na pre­vo­di­lač­kog ne­zna­nja. U jed­noj ve­sti ko­ja se na­šla na B92, a ko­ja je pre­u­ze­ta od Tan­ju­ga, mo­že se pro­či­ta­ti da je Horst Ze­ho­fer pre­mi­jer Ba­va­ri­je. Ne ula­ze­ći u to ko­li­ko je is­pra­van pre­vod funk­ci­je g. Ze­ho­fe­ra, sa­svim je ja­sno da ne mo­že bi­ti na če­lu po­zna­te mar­ke pi­va, već Ba­var­ske.

Osim pr­vog čo­ve­ka Ba­var­ske, ni dru­gi po­li­ti­ča­ri ni­su po­šte­đe­ni po­lu­pi­sme­nih pre­vo­di­la­ca. Isti iz­vo­ri su po­gre­šno pre­ne­li ime pred­sed­ni­ka Evrop­skog sa­ve­ta i na­pi­sa­li da je iz­ve­sni Task sa­zvao van­red­ni sa­mit EU, iako je u sa­mom na­slo­vu vi­dlji­vo da se ra­di o polj­skom po­li­ti­ča­ru Do­nal­du Tu­sku, či­je je ime ve­o­ma po­zna­to, bu­du­ći da je na če­lu jed­ne bit­ne evrop­ske in­sti­tu­ci­je.

Na­ža­lost, kao ni Do­nald Tusk, ni Gr­ci ni­su po­šte­đe­ni po­gre­šnog pre­no­še­nja ime­na na osno­vu en­gle­skog iz­go­vo­ra. To­kom iz­ve­šta­va­nja o grč­koj du­žnič­koj kri­zi, Blic i Bu­si­ness In­si­der su spo­me­nu­li jed­nog upla­ka­nog grč­kog pen­zi­o­ne­ra či­ja je sli­ka ob­i­šla svet ka­da su vla­sti ove ze­mlje uve­le ogra­ni­če­nja pri po­di­za­nju go­to­vi­ne sa ban­ko­ma­ta, ali su na­ve­li da se zo­ve Đor­đos Ča­ci­fo­ti­a­dis. Pen­zi­o­ner či­ja je sli­ka ob­i­šla svet se za­pra­vo zo­ve Jor­gos Had­zi­fo­tija­dis, a sva­ko ko je bar jed­nom bio u Grč­koj mo­gao je pri­me­ti­ti, čak i u naj­jed­no­stav­ni­joj ko­mu­ni­ka­ci­ji, da ovaj je­zik ne­ma gla­so­ve ć, č, dž, š ili đ. 

Iako mno­gi sma­tra­ju Grč­ku pri­ja­telj­skom ze­mljom, ne­u­ki pre­vo­di­o­ci su oti­šli i ko­rak da­lje, pa su joj do­de­li­li i te­ri­to­ri­je na dru­goj stra­ni sve­ta. U jed­noj ve­sti ko­ju je pre­ne­la agen­ci­ja Be­ta go­vo­ri se o fi­nan­sij­skoj kri­zi ko­ja po­ga­đa Por­to­ri­ko, a pre­ma tu­ma­če­nju pre­vo­di­o­ca, to­kom kri­ze se za Por­to­ri­ko po­ja­vio i ša­lji­vi na­ziv „grč­ki Ka­ri­bi”. Ko­li­ko je auto­ru ovog član­ka po­zna­to, Por­to­ri­ko pri­pa­da Sje­di­nje­nim Ame­rič­kim Dr­ža­va­ma, a na­ve­de­na sin­tag­ma bi se mo­gla pre­ve­sti kao „ka­rip­ska Grč­ka”.

Ne­po­zna­va­nje ono­ga što se u osnov­noj ško­li uči iz isto­ri­je ili ge­o­gra­fi­je ta­ko­đe se mo­že osve­ti­ti pri­li­kom pre­vo­đe­nja. Do­ma­će iz­da­nje ča­so­pi­sa Men’s He­alth sa­dr­ži čla­nak o bo­ri­lač­koj ve­šti­ni ko­ja se na­zi­va sam­bo, za ko­ji pi­še: „Ori­gi­nal­no su ga tre­ni­ra­li voj­ni­ci Cr­ve­ne voj­ske.” Uko­li­ko iz­u­zme­mo „sit­ni­cu” da ga ni­su ori­gi­nal­no tre­ni­ra­li, sva­ka­ko da će­mo se za­pi­ta­ti ko­ja je to voj­ska. Od­go­vor je jed­no­sta­van – so­vjet­ska Cr­ve­na ar­mi­ja.

Ka­da se već ba­vi­mo voj­skom i bor­ba­ma, sva­ka­ko da bi va­lja­lo spo­me­nu­ti i su­ko­be kod Vest Ben­ka. Ovi su­ko­bi su po­me­nu­ti na te­le­vi­zij­skom ka­na­lu ko­ji po­ku­ša­va da pri­do­bi­je pu­bli­ku obra­zov­nim sa­dr­ža­ji­ma (Vi­a­sat Hi­story), ali je gle­da­o­cu ko­ji pra­ti ti­tlo­ve us­kra­će­na mo­guć­nost da pro­či­ta da se za­pra­vo ra­di o Za­pad­noj oba­li, ko­ja se na­la­zi u Izra­e­lu.

Slič­ni pri­me­ri se sva­ko­dnev­no mo­gu vi­de­ti čim uklju­či­mo ra­ču­nar ili te­le­vi­zor, otvo­ri­mo no­vi­ne, od­no­sno knji­gu. Kri­vi­ca za ove gre­ške mo­že se pri­pi­sa­ti mno­gi­ma. Na pr­vom me­stu su no­vin­ske agen­ci­je, ko­je do­zvo­lja­va­ju sva­ko­me ko na­tu­ca ne­ki stra­ni je­zik, obič­no en­gle­ski, da se ba­vi pre­vo­đe­njem, ali i osta­li me­di­ji, ko­ji ne­kri­tič­ki pre­u­zi­ma­ju ve­sti i oči­gled­no ne­ma­ju kom­pe­tent­ne ured­ni­ke. Osim to­ga, mno­gi iz­be­ga­va­ju da ko­ri­ste uslu­ge lek­to­ra ili struč­nog re­dak­to­ra, što dra­stič­no sni­ža­va kva­li­tet tek­sto­va. Ipak, pr­va ka­ri­ka u ni­zu su pre­vo­di­o­ci, ko­ji sva­ka­ko mo­ra­ju ima­ti ši­ro­ko obra­zo­va­nje i zna­nje dva je­zi­ka. Ak­tu­el­ne „re­for­me” obra­zov­nog si­ste­ma stva­ra­ju po­lu­pi­sme­ne i po­lu­o­bra­zo­va­ne ka­dro­ve, dok fa­kul­te­ti, osa­ka­će­ni per­ver­ti­ra­nom pri­me­nom bo­lonj­skih stan­dar­da, za­ku­ca­va­ju još je­dan ek­ser u kov­čeg do­ma­ćeg obra­zo­va­nja. Me­dij­ske ku­će, ko­je se tru­de da ušte­de na sve­mu, za­po­šlja­va­ju sva­ko­ga ko umi­šlja da po­zna­je stra­ni je­zik i vo­ljan je da ra­di za cr­ka­vi­cu, pa je kraj­nji re­zul­tat sa­svim i oče­ki­van.

Ko­nač­no, po­sta­vlja se pi­ta­nje šta dr­ža­va mo­že da ura­di da bi se je­zik za­šti­tio od ova­kvih šte­to­či­na. Pre­ma na­šem skrom­nom mi­šlje­nju, jef­ti­no re­še­nje po­sto­ji. Dr­ža­va bi mo­gla da za­ko­nom pro­pi­še stan­dar­de ko­jih bi se no­vin­ske ku­će, te­le­vi­zi­je, ra­dio-sta­ni­ce i osta­li me­di­ji mo­ra­li dr­ža­ti, jer svo­jim de­lo­va­njem uti­ču na obra­zo­va­nost sta­nov­ni­štva. Za po­če­tak, za­ko­ni bi mo­gli pro­pi­sa­ti da pre­vo­de mo­ra ra­di­ti kva­li­fi­ko­van pre­vo­di­lac, či­je se zna­nje re­dov­no pro­ve­ra­va, da sva­ka me­dij­ska ku­ća mo­ra ima­ti lek­to­ra, a o za­ko­ni­ma ko­ji re­gu­li­šu obra­zo­va­nje mo­že­mo go­vo­ri­ti dru­gom pri­li­kom.

Dr Ne­nad To­mo­vić

Pro­fe­sor Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du