Забављаћеш стално

ПРИЧА С ЦИТАТИМА
У раним јутарњим часовима 30. јула умире један од три, дискутабилно, највећа европска филмска аутора XX века, Ингмар Бергман. Други члан тројке, Микеланђело Антониони, прати га, са само неколико часова закашњења. Увек будна и брзометно ажурна публика са осматрачница интернет сајтова одмах показује морбидни интерес – који иде до отворених опклада – за здравље трећег, Жан-Лик Годара. Али и за остале времешне колеге, Алена Ренеа и Ерика Ромера... Филмофили у овој смртоносној секвенци препознају апокалиптичну матрицу библијских размера.

Ипак, покушавају да се успоставе везе и разлике међу опусима покојника. Везе се намећу одмах: Бергман и Антониони су најактивнији 60-их и 70-их година 20. века, херметични, захтевни за публику, "фокусирају се на неиздрживу муку отуђења, окончану неумитном смрћу модерног човека у безбожном свемиру". С’ друге стране, разликују их: Бергман им делује као "првосвештеник европске театралности", док је Антониони "нарогушени интелектуалац" и "најистакнутији, најсмелији и најиновативнији филмски стваралац XX века". Није, отуд, непоштено поново саслушати и њихов глас, као делове њихових старих интервјуа, који, у својеврсном монтажном поступку, чине један нови, посмртни.

Годар: ... Ако прошлост и садашњост играју жмурке на лицу вашег вољеног бића; ако вас смрт, својом леденом иронијом гони да покушате да наставите са животом, понижени и повређени, упитате се оно врхунско питање; ако речи "слатко лето", "последње летовање", "вечна приказа" доспеју на ваше усне, онда, а да нисте ни помислили на то, именујете човека кога је Француска кинотека "оверила" – као најоригиналнијег филмског творца у Европи: Ингмара Бергмана."

Вуди Ален: Још се сећам сувих уста и лупања срца од прве невероватне секвенце сна до последњег смиреног крупног плана у Дивљим јагодама. Ко може да заборави такве призоре? Сат без сказаљки. Погребна кочија која изненада запиње и стаје – заслепљујуће сунце и лице старца кога његов сопствени леш вуче у ковчег...

Најзад се пред вама указује слика веома осећајне душе којој није лако да се уклопи у овај хладан, суров свет, а ипак је врло професионална и плодна, и, наравно, геније је драме.

Бергман: Ја сам увидео да сам као Енглез у тропима, који се брије и лепо облачи сваки дан за вечеру. Ово не ради, да би задовољио дивље животиње, већ за своје лично задовољство. Ако се не придржава ове дисциплине, џунгла ће га победити. Знам, да бих се предао џунгли, кад бих заузео неморалан став. Зато сам дошао до уверења заснованог на три заповеди. Овде ћу их укратко изрећи и дати њихово значење. Постала су основа за мој рад у филмском свету.

Бергман: Прва (заповест) може да звучи непристојно, али је високоморална. Забављаћеш стално.

Публика, која гледа моје филмове и која ми на тај начин осигурава свакидашњи хлеб и путер, има права да очекује забаву, узбуђење, срећу, спиритуално искуство. Ја сам одговоран да пружим то искуство. То је једино оправдање мојој делатности.

Микеланђело Антониони: Не бих рекао да публика утиче на мене. Ако бих правио филмове за публику, зар их не бих морао правити или због новца или због славе?... Ја покушавам да их правим зато што ми се то највише допада и сигуран сам да уколико су лепши утолико се више допадају.

У принципу филма, као и свих других уметности, налази се избор. Као што је рекао Ками, уметност је побуна уметника против стварности. Ако се држимо овог принципа, каквог значаја имају средства којима ће се обелоданити стварност? Филмски аутор може да нађе ту стварност у роману, у дневној хроници или у својој машти, али важан је начин на који ће је изоловати, стилизовати... Ако се то догоди, извор нема више никаквог значаја.

Особеност редитељевог избора (код мене су то исти проблеми: брак, жена, самоћа) одговара истој логици којој одговара и особеност његових ограничења: ако се усвоји ово последње, лако ће се оценити и оно прво.

Рад је најважнија ствар мога живота... Даје ми могућност да се изразим, да успоставим везу са другима. Пошто мало говорим, мислим да не бих могао живети без филма.

Бергман: Међутим, то не значи да проституирам свој таленат, бар не у свакој прилици, јер онда бих се супротставио другој заповеди: Слушаћеш стално своју уметничку свест.

Ово је врло лукава заповед, јер логично, забрањује крађу, лаж, проституисање мог талента, убиство или фалсификовање. Међутим, могу да кажем да ми дозвољава да фалсификујем, ако то моја уметност одобрава, да лажем ако је то лепа лаж, да убијам своје пријатеље или себе или било кога другог, ако то служи мојој уметности. Дозвољено ми је чак да проституишем свој таленат, ако то одговара мом уметничком циљу. И заиста, требало би и да крадем када не би било другог излаза. Ако би неко слушао у потпуности своју уметникову свест, изгледало би као да тражи равнотежу на троношцу. Ухватила би га таква вртоглавица да би се у сваком моменту очекивало да сломи главу. Онда би сви опрезни и морални гледаоци рекли: "Погледај, ено преврнуо се крадљивац, убица, развратник, лажљивац; тако му је и требало". Ругају се, и не мислећи да су сва средства дозвољена, осим оних која доводе до пропасти, и да су најопаснији путеви они којима се једва може проћи, и да су осећање одговорности и вртоглавица две неопходне стране нашег рада, да је срећа стварања – произашла из лепоте и вечне среће – уско повезана са неопходним осећањем страха...

Антониони: Оптерећени смо културом која није напредовала као наука. Човек науке може већ бити на Месецу, али ми остали живот повинујемо моралним концептима Хомера... Живимо у друштву које нас присиљава да наставимо да их примењујемо, а да више и не схватамо шта значе. Можда ћемо у 25. веку схватити да су изгубили значење... Још нема школе у Италији, или суда без распећа. Христ нам је по кућама, и отуд проблем савести, проблем којим су нас задојили као децу и кога ћемо се ослободити тек са много муке...

Сви ликови мојих филмова боре се против ових проблема, покушавају да се ослободе, али нису у стању да збаце савест, осећај кривице, целу ту врећу трикова...

Бергман: Да бих ојачао своју вољу и да се не бих оклизнуо са уског пута у провалију, имам и трећу мудру заповед: Правићеш сваки филм као да је твој последњи.

Неки могу да помисле да је ова заповед забавни парадокс или бесмислени афоризам или можда једноставно лепа реченица о уображености. Међутим то није тачно.

То је реалност.

Антониони: Мислим да је, за време ренесансе, уметност утицала на све. Сада је свет толико важнији од уметности да више не могу да замислим будућу функцију уметности...

Бергман:  Мислим да се филм – или шта већ јесте – састоји од ове песме: Једно људско биће умире, али као у ноћној мори застаје на пола пута и моли за нежност, опрост, ослобођење, било шта.