Не пркосити

Признањем Косова великe западнe земље Србији су учиниле неправду. То је, с једне стране, нефер и трагично, али, с друге стране, значи да Србија тренутно у очима међународне јавности поседује известан морални капитал. Морални капитал звучи као некакво непостојеће „царство небеско”, али историја је пуна примера у којима је пажљивим руковањем тај капитал преточен у опипљиве границе и територије. Стога, српска власт би у овом тренутку морала да има визију како најбоље да искористи тај капитал. По свему судећи, то није случај. Војислав Коштуница или није свестан да овај капитал постоји, па су његове недавне политичке одлуке резултат потпуне резигнације, или мисли да је најбољи начин да се он потроши тако што ће се Америци све сасути у лице и запалити понека амбасада. Борис Тадић је вероватно свестан да капитал постоји, али не зна шта да тражи у тренутку у којем делује да грађани Србије нису спремни на промене граница зарад ефемерних обећања Европске уније. Иако су не тако давно функционисали на конструктиван начин, и Коштуница и Тадић су се у критичном тренутку показали недостојни места на којима се налазе. Министри који су правдали насиље морали би под хитно да поднесу оставке. Нормално је да неправде изазивају емоције. Али, ко није у стању да обузда своје емоције не треба да се бави политком. Нека псује белосветске моћнике у својој дневној соби, кад последице неће сносити милиони других људи. Ако мислите да су циничне америчке изјаве о пријатељству са Србијом, немојте пркосити и вређати, већ опонашајте. Када се обраћа Америци, српска дипломатија треба да стисне зубе и узврати како су Американци такође велики српски пријатељи, како грађани Србије воле америчке вредности слободе и демократије, па су стога дубоко изненађени и разочарани ставом Америке да Албанци на Косову имају право на самоопредељење, док Срби на Косову и у Републици Српској то право немају. Ако ово за грађане Србије није довољно достојанствено, нека размисле колико достојанствено делује бесконачно захваљивање свакој држави која досад није признала Косово. Било би веома опасно по грађане Србије да поново падну у илузију да су у стању да мењају светску политику и да свету објашњавају ко је добар а ко је зао. Војислав Коштуница се већ третира као екстремни националиста и паралеле са Милошевићем су све чешће, и, што је најгоре, умешније. Српски функционери и дипломате морали би максимално да се уздржавају од сваке критике Америке – оправдане или неоправдане – а која није повезана са Косовом или другом политиком према Србији. Свако такво расплињавање је скретање с пута интереса Србије. Пажња светске јавности веома је кратка и веома склона да на основу ситних ствари извлачи крупне и дугорочне закључке. Неколико грандиозних захтева или непотребних изјава о међународним догађајима који се Србије – реално – ни не тичу и сав морални капитал бесповратно је потрошен. Не би било први пут да због превеликих амбиција и нефлексибилне политике Србија прође много горе него што је морала.

психолог, Универзитет Колумбија, Њујорк