Ne prkositi

Priznanjem Kosova velike zapadne zemlje Srbiji su učinile nepravdu. To je, s jedne strane, nefer i tragično, ali, s druge strane, znači da Srbija trenutno u očima međunarodne javnosti poseduje izvestan moralni kapital. Moralni kapital zvuči kao nekakvo nepostojeće „carstvo nebesko”, ali istorija je puna primera u kojima je pažljivim rukovanjem taj kapital pretočen u opipljive granice i teritorije. Stoga, srpska vlast bi u ovom trenutku morala da ima viziju kako najbolje da iskoristi taj kapital. Po svemu sudeći, to nije slučaj. Vojislav Koštunica ili nije svestan da ovaj kapital postoji, pa su njegove nedavne političke odluke rezultat potpune rezignacije, ili misli da je najbolji način da se on potroši tako što će se Americi sve sasuti u lice i zapaliti poneka ambasada. Boris Tadić je verovatno svestan da kapital postoji, ali ne zna šta da traži u trenutku u kojem deluje da građani Srbije nisu spremni na promene granica zarad efemernih obećanja Evropske unije. Iako su ne tako davno funkcionisali na konstruktivan način, i Koštunica i Tadić su se u kritičnom trenutku pokazali nedostojni mesta na kojima se nalaze. Ministri koji su pravdali nasilje morali bi pod hitno da podnesu ostavke. Normalno je da nepravde izazivaju emocije. Ali, ko nije u stanju da obuzda svoje emocije ne treba da se bavi politkom. Neka psuje belosvetske moćnike u svojoj dnevnoj sobi, kad posledice neće snositi milioni drugih ljudi. Ako mislite da su cinične američke izjave o prijateljstvu sa Srbijom, nemojte prkositi i vređati, već oponašajte. Kada se obraća Americi, srpska diplomatija treba da stisne zube i uzvrati kako su Amerikanci takođe veliki srpski prijatelji, kako građani Srbije vole američke vrednosti slobode i demokratije, pa su stoga duboko iznenađeni i razočarani stavom Amerike da Albanci na Kosovu imaju pravo na samoopredeljenje, dok Srbi na Kosovu i u Republici Srpskoj to pravo nemaju. Ako ovo za građane Srbije nije dovoljno dostojanstveno, neka razmisle koliko dostojanstveno deluje beskonačno zahvaljivanje svakoj državi koja dosad nije priznala Kosovo. Bilo bi veoma opasno po građane Srbije da ponovo padnu u iluziju da su u stanju da menjaju svetsku politiku i da svetu objašnjavaju ko je dobar a ko je zao. Vojislav Koštunica se već tretira kao ekstremni nacionalista i paralele sa Miloševićem su sve češće, i, što je najgore, umešnije. Srpski funkcioneri i diplomate morali bi maksimalno da se uzdržavaju od svake kritike Amerike – opravdane ili neopravdane – a koja nije povezana sa Kosovom ili drugom politikom prema Srbiji. Svako takvo rasplinjavanje je skretanje s puta interesa Srbije. Pažnja svetske javnosti veoma je kratka i veoma sklona da na osnovu sitnih stvari izvlači krupne i dugoročne zaključke. Nekoliko grandioznih zahteva ili nepotrebnih izjava o međunarodnim događajima koji se Srbije – realno – ni ne tiču i sav moralni kapital bespovratno je potrošen. Ne bi bilo prvi put da zbog prevelikih ambicija i nefleksibilne politike Srbija prođe mnogo gore nego što je morala.

psiholog, Univerzitet Kolumbija, Njujork