Чињенице и интерпретације

Стара истина – кажу још из античких времена – да у политици често нису важне чињенице, битније су (њихове) интерпретације, увек се изнова потврђује и понавља.

Посебно кад је реч о међународној политици, у којој су чињенице, не тако ретко, бивале жртве односа снага и интереса.

Тако се, нажалост, догодило и са Косовом:постало је метафора те горке истине. Чињенице су биле, и остале, на нашој страни. Превагнули су интереси моћних и њихове интерпретације.

Хладне главе, без илузија, са оваквим исходом се поодавно рачунало. Са готово физички опипљивим страховима и притајеним надањима. А кад се то што никако нисмо желели и догодило, наступио је велики шок, с експлозивном мешавином разложног немирења, јаких емоција и непредвидивог, ирационалног, тешко контролисаног бунта.

Драматична косовска завршница, која траје више од једне деценије, драстичан је пример надмоћи интерпретација над чињеницама, у чији је вртлог често упадала и наша политика.

Из данашње визуре бива јасније него што је то јуче било, и без посезања за умишљеним или реалним теоријама завере, да су у великом кошмару повлачени, поступно и слојевито, промишљени потези и вешто зидана грађевина, цигла на циглу. Почесто се лицитирало са интерпретацијама за једнократну употребу, али с континуитетом.

Они који боље памте, присетиће се да је ондашњим српским властима, пред отвореном и организованом оружаном побуном фамозне ОВК, најпре замерана (само) „неадекватна и прекомерна” употреба силе, јер у том часу јавно мњење (још) није било припремљено за то да се једној сувереној држави ускрати право на самоодбрану.

Ствари су потом брзо еволуирале:„терористи” (америчка квалификација за ОВК) постали су борци за слободу, пријатељи и партнери, а већ заборављени Рачак учинио је своје и – уништавајуће тромесечно бомбардовање Југославије постало је„адекватна и примерена употреба силе”(!).

И управо тако настала је интерпретација да је „Косово дефинитивно (за Србију) изгубљено (те трагичне) 1999.” и, практично, изречена је неопозива пресуда.

Та теза је стекла чврсто упориште у свету за који смо далеки, хаотични и реметилачки вилајет, али и на нашем политичком тлу. С тим се оправдава и оно што се заиста ничим оправдати не може. Против тога су, чини се закаснело, свој глас подигли у снажном немирењу премијер и председник Србије, који је непосредно на седници Савета безбедности драму Косова померио дубље у прошлост.

Било би цинично управо њима двојици приписивати намеру да тиме бране Милошевића. Али фатално јесте, уверен сам, циљати у њега, чак и уз високу мотивисаност и дебелу аргументацију, а погађати (и разарати) – Србију.

Злочин се, заиста, макар само био и појединачан, а није, не сме релативизовати. Иза сваког злочина почињеног и на Косову, као и свугде, стоји, међутим, злочинац. За то су надлежни и постоје судови. Због размера злочина формирани су и они посебни, какав је онај у Хагу. Њихов императив је персонализација злочина, а не његова колективизација. То није чињено ни у Нирнбергу.

Они који су, међутим, форсирали и фабриковали интерпретације на уштрб чињеница, кад је реч о Косову несустало и очигледно програмирано, сада констатују како су ствари „отишле предалеко” (амерички представник у преговарачкој „тројци”) и да се историја не може вратити. Тиме се, ето, образлаже драконско кажњавање Србије одсецањем њене покрајине као неопозива пресуда.

Посезање за истинама и чињеницама у свету немилосрдних интереса и различитих интерпретација, постаје све више донкихотовски посао.

Србија, нажалост, у рукама има само чињенице. Остаје јој само нада да ће доћи време у којем би те чињенице могле да се валоризују и интерпретирају праведније него у овом тренутку. Та нада се чини у овом часу варљивијом и крхкијом од непосредних искушења са којима би могла да се суочи. Њен политички програм сажет у синтагми „и Европа и Косово” могао би ускоро да се испостави као изричит захтев: или Европа или Косово. Његово признавање или непризнавање.

Све учесталије се у том контексту спомиње, као опомена, Копенхаген: без „сређивања односа са суседима”, по критеријумима названим по овом граду, нема Европе. У случају Кипра, та дилема је отпала. Може ли, и хоће ли, та формула бити примењена и на Србију?