Помоћ заобишла ваљевске вајате

Ваљево – Без обзира на ведри дух и оптимизам, Зоран Симић, здравствени радник из Ваљева, разочаран је односом града и државе према њему, тврдећи да је пример заборављене жртве прошлогодишњих незапамћених поплава. У два поплавна таласа, река Обница и Врагочки поток уништили су му 11 објеката, рибњак и неколико стотина садница из састава етно-села, које је годинама градио за потребе развоја сеоског туризма. Према његовој процени, претрпео је штету већу од 30.000 евра, али за ублажавање последица није добио ниједан динар од града и државе, иако се ради о регистрованом сеоском домаћинству.

Свој амбициозни пројекат, прича Симић за наш лист, почео је на дедовини у атару села Бобовске баре, удаљеном 20 километара од Ваљева, на падинама живописне планине Медведник.

– Намера ми је била, и остала, да на овом бајковитом терену подигнем етно-село, јер је то добра шанса да се овај крај афирмише као туристичка дестинација. Почео сам пре девет година са обнављањем воденице поточаре а затим сам уз пуно труда и уложеног новца поставио пет вајата, саградио сушару, хлебну фуруну, више помоћних објеката и велики рибњак у ком је када је дошло до поплаве било преко три тоне рибе.Све сам то градио из сопствених средстава, односно од банкарских кредита и управо када је требало да прва два вајата у пуном светлу и комфору понудим гостима, све је пресекла тешка временска непогода.Да би етно-село функционисало, планирао сам да на почетку запослим двоје до троје млађих мештана, али и да појачам сарадњу са свим комшијама који производе млеко, сир, кајмак, воће, мед, месо и друге намирнице.Напросто, овај простор требало је да оживи и постане прави магнет за туристе уз мотивисање других мештана да и они уђу у градњу етно-кутака – објашњава Симић, додајући да је ова његова занимљива прича у коју је уложио пуно труда, новца и позитивних вибрација пала за један дан.

Симић истиче да је уредно пријавио насталу штету, о чему сведоче и два записника комисије која је излазила на лице места и исписала цео „роман”. Међутим, на његово велико изненађење и разочарење после тога записници су завршили у фиокама, а сви су заборавили да он постоји.

– Када сам после дуже времена пошао да тражим одговор када ћу и да ли ћу добити било какву помоћ, добио сам одговор да не могу да рачунам на помоћ зато што не живим у вајатима. Објаснио сам им да се ради о уредно регистрованом пољопривредном газдинству са пројектом за бављење сеоским туризмом. Међутим, то објашњење за њих није значило ништа, већ им је било важно да ли ја живим у вајату. Подсећања ради, помоћ су добили сви привредни субјекти који су имали и најмању штету, пољопривредници и бројни појединци, једино сам из те солидарне подршке ја испао. Према подацима до којих сам дошао, моје регистровано домаћинство било је једно од најтеже оштећених од поплава у горњем току реке Обнице. Бројни власници путничких аутомобила добили су такође помоћ због штете коју им је, почетком августа, на ветробранима и лимарији направио крупни град. Ово је лоша порука за све оне који желе самоиницијативно да започну послове, јер у случају неке непредвидиве временске ситуације не могу да рачунају на подршку. Замислите, ако неко отвори погон за рециклажу дотрајалих аутомобилских гума, мора у њему да станује како би стекао услов за помоћ – каже Зоран Симић.