У лажном дисконтинуитету

 Будући да последње три деценије у Србији нема никаквог развојног искорака, нити је заустављено разграђивање интелектуалне и стручне елите, постала је пракса да свака нова влада унапред одустаје од било какве племените амбиције градећи свој легитимитет готово искључиво на демонизовању претходне управљачке екипе. Уместо кандидовања нових идеја и плана изласка из ћорсокака, лакше је свечано се заклети да ће све што је раније наопако урађено бити поништено, а „украдено враћено народу“. На овај начин свака нова гарнитура одбија да буде оцењена на основу сопствених резултата и додате вредности, већ мобилише подршку тиме што брани народ од претходника – што је својеврсни парадокс. Ова култура фингиране јавне освете и сталног означавања криваца међу онима који се више ништа не питају, на моменте задовољава масу и скреће пажњу са садашњих потеза. Дугорочно, међутим, то само доприноси акумулирању фрустрације у друштву и стагнацији, услед недостатка нових идеја и потеза.

Иако је суштина програма и актуелне политичке елите била у томе да се раскрсти с претходницима, покушаћу да покажем на два актуелна примера да суштинског дисконтинуитета нема између периода пре и после 2012. године. Један пример је негативан, а други је позитиван, што само доказује да политички програм заснован једино на дисконтинуитету није реалан, а најчешће није ни искрен.

Као негативан пример лажног дисконтинуитета узимам оно што сматрам нашим базичним грехом. И политичка елита до 2012. и ова садашња немају никакву представу о развоју земље. Не постоји та спољна, образовна, нити било која друга политика, која може да компензује количину аутоголова које сами себи дајемо. Развојна политика подразумева доношење великог броја важних одлука, које дају резултат само ако се примене у правој комбинацији и у тачном редоследу. Одлуке донете у нестрпљењу да се што пре испуне новински ступци, под притиском да се „нешто уради“, како би се представили као мрави у односу на претходнике цврчке, никада нису добре. По логици ствари, под таквим околностима све се на крају сведе на насумичну рециклажу постојећих неуспешних решења.

Тако се планирају путеви који су замишљени давно као допуна железничком и лучком систему кога више нема, метро линије на правцима где економски сврсисходни саобраћај не постоји, мостови са мало економског смисла, модели грејања који не могу да опстану и електране на лигнит чија примена гарантује вишегенерацијско сиромаштво. Пажња јавности усмерена је на ефемерна питања, попут плата у државној управи, месечног биланса трезора, или појединачних случајева корупције. Суштина никад није предмет дискусије, јер суштином се бавила друштвена елита, која политичкој више није потребна.

Када држава нема развојну визију и јасну рачуницу, већ се задужује у иностранству да би фингирала економску активност и покривала катастрофалне грешке у управљању, онда се кредити не враћају новцем, јер новца нема, већ одрицањем од делова суверености, територије, или уступањем имовине државе. Пракса финансирања политичког маркетинга државном супстанцом и науштрб будућности наше деце почела је давно пре 2012. године, будимо искрени. Ту се од актуелне политичке елите очекивао дисконтинуитет, који се никад није десио.

С друге стране, она област где садашња управљачка екипа, овај пут с разлогом, није направила дисконтинуитет с претходницима, јесте – спољна политика. Узећу као посебно позитиван пример развијање односа с Кином. Србија је 2009. године потписала заједничку изјаву о развијању специјалних односа са овом великом земљом, чиме је својевремено постала тек пета држава у свету која је своје односе са њом подигла на тако висок ниво. Претходно је Кина у стратешко партнерство ступила само са САД, Русијом, Бразилом и Јужноафричком Републиком, па је такав аранжман са Србијом изненадио цео свет.

Док су дежурни душебрижници исмевали теорију о четири стуба спољне политике, битна за опстанак и просперитет мале државе на прометном путу попут Србије, Кина је определила десет милијарди долара за кредитирање инфраструктуре у централној и источној Европи (ЦИЕ), да би прошле године на ту суму додала још три милијарде. Србија је искористила водећу стартну позицију да би била препозната као важна карика Новог пута свиле (НПС), највећег инвестиционог програма на свету, који има за циљ да физички умрежи Кину и Европу. ЦИРСД управо организује међународну конференцију о НПС у Мадриду.

Имајући ово у виду, последњи самит Кине и 16 земаља ЦИЕ у Београду успех је актуелне владе, вероватно најзначајнији у досадашњем мандату. То је такође потврда да се – кад се ради с политичким инстинктом, визијом места своје земље у глобализованом свету, јасном рачуницом и у континуитету – појављује светло на крају тунела.

Само је континуитет у планирању и раду добар, док нам континуитет у политичком маркетингу и демагогији може доћи главе. Још има времена да превагне оно градитељско и патриотско у нама, а да фаустовске демоне закопамо једном заувек.