Патријарх, држава и сила

Патријарх српски Иринеј је прешао црвену линију која раздваја секуларну од теократске државе, цркву од политике.

Поводом захтева Приштине да српску историјску, културну и православну баштину уведе у Унеско под именом државе Косово, патријарх је изјавио да „ако дође до силе, морамо учинити све да милом или силом то вратимо”.

Док Србија на све дипломатске начине покушава да светску заједницу убеди да би улазак Косова представљао преседан Уједињених нација, и додаје да је за чланство ако ништа друго него прерано, духовни пастир православних Срба прети силом.

За разлику од ранијих времена, када је употреба силе одредила ток догађаја на Косову и Метохији, овога пута нема „силе” која одговара контексту патријархових речи. У Паризу се битка око чланства у Унеску води искључиво ослонцем на „меку силу”. Што одређује и средства које Србија има на располагању.

Пошто су од руских словенофила позaјмили тријаду „Бог–краљ–отаџбина”, званичници СПЦ све чешће се мешају у световну политику. Улазе у озбиљан раскорак са државном политиком на начин који је недопустив за земљу којa себе сматра савременом и секуларном, у којој је Црква одвојена од државе.

Његова светост је, рецимо, недавно изјавио да је Република Српска „српска држава створена у нашем времену” да окупи народ српски, док је маја 2014. у једном интервјуу позвао Србе дасруше БиХ и да РС припоје Србији.

Црква и њен поглавар имају право на сопствени став, који не мора обавезно да се поклапа са државним, мада је пожељно, али не сме да уплиће државу у сопствене визије развоја догађаја.

Патријарх може и треба да упозорава православни свет да су светиње СПЦ у „великој опасности” и да прети „хуманитарна катастрофа”, да апелује да се српско противљење рашири интернетом и друштвеним мрежама.

Може г. Иринеј да пише и руском патријарху Кирилу, мада би морао да зна да се колевка руског православља данас налази у Украјини.

На кога патријарх рачуна када помиње „силу”? На игумане и протојереје које би мобилисао, наоружао и послао да поврате отету баштину Косова и Метохије? Или на Војску Србије коју би свештеници благосиљали уочи похода, као што је то ономад чинио владика Амфилохије испраћајући у рат Аркана?

Патријархова сагласност о могућој употреби силе стиже само који дан пошто је изразио очекивање да ће веронаука постати обавезан предмет у школама. Одувек сам мислио да је веронауци место у цркви а не у школи, а шта сада да мислим? Да ће се кроз веронауку обављати и настава предвојничке обуке?

Није ово никакво откровење да се црква меша у световне ствари. Није први пут, али је најопаснији до сада јер призива духове милитантне прошлости. И то баш у дану када је премијер Александар Вучић, одговарајући на страховање канцеларке Ангеле Меркел да избегличка криза може да запали Балкан, изјавио да смо „сити од ратова”.