Мер­ке­ло­ва се не да сру­ши­ти

Од нашег дописника 

Франкфурт, Хајделберг – Иако су коментатори угледних медија, попут „Фајненшел тајмса” и „Индипендента”, ових дана устврдили како је, због избегличке кризе, крај политичке ере Ангеле Меркел већ на видику, немачка канцеларка је у четвртак увече још једном доказала да је прерано отписују.

После две месеца међусобних трвења унутар трочлане владајуће коалиције, она је успела да помири супротстављене ставове и да заједно са лидерима ЦСУ и СПД, Хорстом Зехофером и Зигмаром Габријелом, саопшти заједнички план о решавању избегличке кризе у Немачкој. И можда би у другим околностима то била само још једна одлука, да све што је претходило није показало не само канцеларкин политички таленат, већ и њену способност и вољу да демократским средствима осигура своју власт. Штавише, Меркелова, којој ће 22. новембра бити тачно десет година откад је постала канцеларка, доказала је да је мало вероватно да ће одићи с власти. Осим ако то сама не одлучи.

То што је решавање избегличке кризе схватила као безмало сопствену мисију, истичући да се људима који беже од рата мора помоћи и да она неће да ограничи број избеглица које ће Немачка примити, Меркеловој је донело у Европи много обожаватеља, а у Немачкој критичара. Њена политика „отворених врата” је минулих недеља само гомилала непријатеље.

Никога нису бринуле критике ултрадесничара, али када је глас против њене политике дигао баварски премијер Зехофер, лидер сестринске странке њене ЦДУ, многи су се запитали да ли је то почетак њеног политичког краја. Уследио је бунт и унутар ЦДУ тако да је безмало 300 функционера ЦДУ, међу којима и 38 посланика у Бундестагу, потписало писмо у ком је оптужују да крши немачке законе и програм ЦДУ. Истовремено, побунили су се и покрајински премијери и градоначелници, који припадају СПД-у, а и вицеканцелар Габријел је имао замерке.

Да атмосфера по Меркелову буде гора, медији су се скоро удружили против ње. Конзервативни листови, попут „Велта” и „Франкфуртер алгемајне цајтунга”, били су јој пре наклоњени, а сада је критикују што „не притиска кочницу” и не затвара границу за избеглице. Лево оријентисани, попут „Тагесцајтунга”, оптужују је да прави „тврђаву Европу” јер покушава да избеглице задржи у Турској и на Балкану. Први канал државне телевизије АРД ју је приказао покривене главе као да је муслиманка, а коментатор „Дојче велеа” је све рекао насловом свог текста: „Меркелова је део проблема”.

И шта у тој ситуацији ради научница одрасла у комунистичкој ДДР у којој је био незамислив такав бунт против врха власти? Не, она није кренула да смењује побуњенике у својој партији. Није ниједном позвала на партијску дисциплину, нити је неко од њених најближих сарадника кренуо да се обрачунава с побуњеницима. Није ни истицала да ни за живу главу неће променити своју политику, нити је претила превременим изборима. Ниједну погрдну реч није рекла на рачун новинара који је критикују, нити је медије оптужила за оркестрирану кампању.

Напротив, она је сваким својим потезом показала шта у оваквој ситуацији ради демократски лидер. Пажљиво је саслушала критичаре из партија у власти. Кренула је широм Немачке да путује и разговара, како с партијским функционерима, тако и с обичним грађанима, објашњавајући им своју политику али и уважавајући њихове критике и страхове. Иако не воли да даје интервјуе, знатно чешће је пристајала на њих, а на конференцијама за новинаре стоички је примала непријатна питања и стрпљиво и без беса на њих одговарала. Признала је да њена политика „све само не савршена”, пристајући да је усавршава „корак по корак” без одустајања од својих принципа.

У складу са својом политиком малих корака, научнички прецизно, ова квантна хемичарка је постепено чинила уступке. Најпре је пооштрила закон о азилу и држављанима балканских земаља скоро онемогућила да добију азил, а новчану помоћ избеглицама претворила у бонове за храну и друге потрепштине. Потом је пристала на спорне транзитне зоне за избеглице које је предлагао Зехофер, да би противљење Габријела довело на крају до компромиса по којем ће у транзитне зоне бити притварани само они који скоро да немају шансе да добију азил у Немачкој или неће да сарађују с властима.

Иако јој је Денис Мекшејн у коментару за „Индипендент” поручио да је време да оде с власти у складу с неписаним „правилом 10”, које каже да европски лидери после десет година нагло падају с власти, бивши британски министар за европска питања се ипак мало прерачунао. Осим што је погрешно као пример за „правило 10” узео њеног политичког оца Хелмута Кола, који је владао чак 16 година, Мекшејн је потценио и Меркелину вољу да се бори, али и бар пет околности које јој иду наруку.

Прво, колико год је критиковао, Зехофер заправо није желео њену главу. Он је знао да би се она и без подршке његових посланика у Бундестагу одржала на власти, али би то значило да би његова ЦСУ на савезном нивоу отишла у опозицију. А тешко да би он желео да се одрекне власти, колико год му био драг тврди став Виктора Орбана.

Друго, одговaрало јој је и то што се и СПД бунио, јер је тиме она својим конзервативцима доказала да ипак није ЦДУ окренула ка левици, тако што је пристала на неке социјалдемократске захтеве, попут увођења минималне зараде. У тренутку када је бивши грчки левичарски министар финансија Јанис Варуфакис хвали због избегличке политике, Меркеловој је била потребна и критика из тих редова да би доказала да је ипак доследна конзервативка.

Треће, пад њене популарности није оборио њену популарност међу члановима ЦДУ међу којима је у прошломесечној анкети чак 81 одсто рекло да њу жели за канцеларског кандидата на изборима 2017. Унутар ЦДУ она нема правог конкурента, будући да је позиција министарке одбране Урсуле фон дер Лајен ослабљена сумњама да је плагирала докторат, а Меркелин шеф Канцеларске службе Петер Атлмајер и министар унутрашњих послова Томас де Мезијер нису толико привлачни бирачима. За њену заменицу у странци Јулију Клекнер кажу да је прерано да буде канцеларка, док за министра финансија Волфганга Шојблеа да је прекасно будући да има 73 године.

Четврто, Немачка је и даље најјача европска економија, која је ове године забележила неочекивани буџетски суфицит из којег може да финансира трошкове збрињавања избеглица, који ће нарасти на 16 милијарди евра.

Пето, што је можда најважније, у Немачкој не постоји расположење за промене какво је постојало, примера ради, када је Кол изгубио изборе или после њега Герхард Шредер. Уколико га пак има, то ће се тек видети у марту када се у три савезне покрајине одржавају избори.

Када се се све ове околности узму у обзир, засад је тешко предвидети њен пад с власти, иако је она далеко од савршеног европског лидера. Она није баш особа од великих визија или великог говорништва. Истовремено може да буде, с једне стране, политички камелеон који прихвата левичарску политику СПД-а, а с друге стране политичка шкорпија која бескрупулозно елиминише политичке ривале, као што је то својевремено учинила са Шојблеом. Међутим, када је у питању талас избеглица, њен прави проблем нису политички противници у Немачкој. Изазов за њу је то што на дешавања на Блиском истоку, одакле долази највише избеглица, у многоме зависе од два човека ван Немачке – Владимира Путина и Реџепа Тајипа Ердогана. Једног који ратује против џихадиста у Сирији, а другог који је обећао да ће зауставити избеглице од похода на Европу.