О голом животу

Нестрпљиво чекам будућност, и тада ће и мени и свима бити много боље. Мада, вероватно већ и јесте, али моја осетила у позним годинама нису тако хитра, можда и нисам у стању да видим оно што већ јесте.

Но ипак, не могу од себе да одагнам утисак, сазнање, шта ли је већ, да наши животи (осим елитне мањине) увек протичу у времену које ће тек доћи, а можда и неће. Ово време је час одрицања за оно најбоље што нас чека.

Није ли то иновирана утопистичка мантра орвелијанског света који како где, али код нас никако да прође и оде у историју.

И тако смо запали, свако за себе и свако онолико колико је у стању да види, у социјални ријалити, у коме је тешко одвојити убогу стварност од муља, у коме се ваљају старлете и барабе за нешто пара. Тај програм можда и пружа некакву естрадну утеху убогом грађанству, али за шта? Тек тако, та опсена из блата можда показује да има много горих од нас који су много боље плаћени.

У прилици смо да сваког божијег дана гледамо еуфоричног, забринутог, љутитог, увређеног премијера, све у једном сату, који нам објашњава шта се то дешава с нама. Може се закључити: иде нам страшно добро, боље него што смо се надали, али не ваља. Има много сметала који не разумеју централну идеју, и то су углавном они који сасвим добро знају да се од опсене не може преживети.

Велике теме су у оптицају, обичан живот који нас чини људима углавном је на маргини. Због тога што је то највећа тема, веће од ње нема нити је може бити.

И сад је питање шта из чега проистиче: да ли преседник владе мора да ради све уместо других зато што систем не ради или је обрнуто – систем је замукао да не омета премијерову мисију. Шта год да је, мора да изазове најелементарније питање: како је све то започело? Да ли харизма, да ли култ једног човека баца у сенку иначе инертне полуге државне администрације, све са безличним министарским тимом, или је држава застала због системске корозије њених ионако лењих механизама.

Премијер се већ месецима бави платама и пензијама, и наводном борбом са ММФ-ом, који је у позицији да увек изнова налаже убитачну штедњу. Коначно, он је победио у том надгорњавању, али се и заинатио: може да повећа плате и пензије више него што су му одобрили (не знамо колико је то), али он неће. Ето, неће!

Узгред, одлука Уставног суда о пензијама јасан је доказ колапса правне државе. Суд је своје образложење писао као Фискални савет, напавши неколико уставних светиња које би морао да брани од било кога, па и од председника државе, владе и скупштине, пре свега од њих, али коначно и од себе.

Афера с градоначелником Малим одвија се већ као фарса, при чему тај човек тврди да се „преко њега напада Вучић”. То је беспризорна тврдња, настала на осећању недодирљивости ментора, покушај да се заштита тражи у непостојећим митским висинама и малигној аналогији: Напад на мене напад је на Вучића, а напад на њега (критика?!) то је покушај урушавања Србије. Коначно, „напад” на Малог је напад на Србију. Врло опака логика, али њу није измислио господин Синиша, само се безобразно увукао у њену проверену матрицу. Може бити да је Мали и недужан, не бих волео да први човек града у коме живим кубури с „надлежним органима“, али то је већ прича о систему.

Ствар не ради ни у „случају хеликоптер“. Радио је само војнодисциплински суд, реликвија задатог пресуђивања у име командне воље. Двојица елитних генерала (Живак и Бандић) кажњени су заустављањем у напредовању. И то би могао да буде крај трагичне афере да ти људи нису прошли кроз дисциплинско каштиговање, али не због пада хеликоптера, него због „стања у јединицама”. Узгред, Бандићева бригада је почетком године оцењена највишом оценом.

У овом случају ван погона је систем етичке одговорности у политици, која је произвела трагедију притисцима који негирају процедуру. Идеја о хуманости претворена је у катастрофу, којој је претходила олака употреба војске.

Министар унутрашњих дела је са свог пиједестала силе набројао медије („Данас“, „Курир“ Н1,) који, наводно, воде „ужасну кампању” против премијера Србије.

Опасно је кад полиција оцењује подобност новина и њихове критичности, а неке од њих има у евиденцији. У демократским друштвима медије оцењују њихови конзументи, пре свега по критеријуму како они оцењују политичке чиновнике. Мој је утисак да и поред министрове забринутости, у српским гласилима, штампаним, чујним и електронским, има много више апологије и неукусне сервилности за владајућу групацију, него што је то здраво. Постројавање под палицом је знак да нешто није у реду са јавном позицијом премијерових сарадника, који себе могу да замисле само испод његовог скута. Изван тога њих нема.

Мислим да је време да влада положи доказе јавности о својој успешности, без даљег одлагања боље будућности. Или да те доказе сами доживимо као начин живота. Без тога остаје само гола власт, изван стварности. И буквално – голи животи.