Шест хиљада чврга у просветно теме

Није тешко држати под контролом просветног радника. Дарујте га бонусом у износу месечне плате и видећете реакцију. Биће пасиван као катедра. Што се њега, дакле, тиче можете мирно владати још 200 година!

Но то помало и брине, поготово што просветног радника можете држати под контролом и кад му уместо четрдесет хиљада понудите целих шест! И тада ће свеједно бити пасиван попут катедре. Можете га још додатно и понизити тако што ћете му новце добацити попут пакетића хуманитарне помоћи. Просветни радник ће и даље стајати гордо – кано (пасивне) клисурине. Речју, можете га пеглати уздуж и попреко – он од себе гласа протестног пустити неће.

Затегнули сте му околотрбушни панталодржач, умањили плату, бацили му мрвице са владиног стола, ускратили му могућност да се иоле финансијски опорави, а он и даље пасивно (читај: немоћно) одолева притиску. И ћути. Зато у већини случајева и пати од притиска, то јест хипертензије. Сјури му се преостала крв у беоњаче, па му се од властитих синдиката причине колаборационисти који шурују с влашћу. Тада се просветни радник, попуцалих капилара и закрвављених очију, бунтовно запита – зашто синдикати тако млако реагују на провокације високих државних функционера? Зашто не лупе шаком о астал? Зашто, бре, не покажу зубе (вештаке) онима горе? Мада, то би вероватно био и крајњи домет протестне егзалтираности просветног радника. И његовог синдиката.

Елем, млако су пре неколико дана синдикати захвалили премијеру на понуђеној помоћи од шест хиљада динара и још блаже поручили да ће му те паре вратити. Још тише су најавили могућност протеста, коју, будимо реални тражимо немогуће, ретко који просветни радник у овој земљи узима за озбиљно. А разлога за протесте има. За сумњу у исте, такође.

Јер уместо да је добио бонус у висини једне месечне плате, просветни радник је од државе добио понуду од шест хиљада чврга директно у теме! И то у виду, гледајте цинизма, некакве хуманитарне помоћи! Због тога није довољно само вербално одбити примамљив данајски свежањ који дарују премијер и влада. Не! Знатно би ефикасније било направити следећи перформанс. На пример, сваки просветни радник/радница најпре подигне са рачуна понуђену помоћ од шест хиљада динара, затим раситни ту исту помоћ од шест хиљада динара, направи свежањ од те силне своте, те однесе свежањ директно пред врата Немањине 11. Замислите надаље стотинак просветних радника како стоје са свежњевима новчаница од шест хиљада динара (у банкнотама од по 10 динара), испред улаза у зграду владе – и то пред будним оком камера „Београдске хронике”.

„Куц-куц! Добар дан – добар дан! Ми дошли да уручимо помоћ политичарима из власти! Шест хиљада динара Сертићу да наточи гориво за једнодневну вожњу! Шест хиљада динара Зорани Михајловић за фризуру! Шест хиљада динара Вулину да купи сомотски сако! Шест хиљада динара Кори Удовички за ондулацију косе! Шест хиљада динара Бајатовићу да исте проследи у хуманитарне сврхе! Шест хиљада динара Тасовцу за квалитетан гел за косу! Шест хиљада динара Вербићу да купи бицикл! Шест хиљада динара Вучићу за нове оквире...”

Такав би перформанс имао некаквог смисла. Била би то снажна протестна порука која, додуше, не би успела да уздрма поседнике златних полуга власти, али би их натерала на размишљање. Барем у наредна два сата.

Овако, уљудно просветно одбијање помоћи од шест хиљада динара тешко да ће погодити власт – а нарочито неће погодити „већи ММФ од ММФ-а”. Јер такав обично камено срце има. С друге стране, уколико порука просветних радника упућена властима барем мало не погоди персонификацију власти (колективни супер-его), онда чему нервирање због сиротињских надница просветних радника?!

А шест хиљада чврга у просветно теме? Не брините, многи ће, нажалост, рећи, како ни то није баш тако лоше.

*Социолог