Лекције из 1947.

Идуће среде, 15. августа, навршава се тачно 60 година откако су Британци напустили "најсјајнији драгуљ у круни империје" и, одлазећи из Индије, престали да буду империја. Историја је у међувремену недвосмислено доказала да Лондон, исцрпљен Другим светским ратом, до гуше у дуговима, није више себи могао да допусти луксуз задржавања своје највеће колоније, чији су лидери већ били сигурни да "рочиште са судбином", како је у свом чувеном говору проглашење независности описао Џавахарлал Нехру - није далеко.
Британци често помињу да у "разводу" од Индије нису имали ниједну жртву, јер, захваљујући Махатми Гандију и његовој доктрини "борбе ненасиљем", индијски покрет за слободу није имао своју герилу или отворени устанак: слобода је резултат политичког споразума.

Али на другој страни, зато што је цена независности била стварање још једне државе на потконтиненту, Пакистана, повлачење Британаца је праћено једном од највећих људских драма и најстравичнијих етничких и верских сукоба у 20. веку.

Пакистан је пре свега резултат британске политике "завади па владај". Њен главни идеолог био је Винстон Черчил, који чак ни 1940. није крио своје уверење да је нетрпељивост између Хиндуса и муслимана "окосница британске владавине над Индијом". Стога су њихове суревњивости подстицане све док нису нарасле до тачке да њихови лидери - Нехру и Мухамед Али Џина - постану уверени да је стварање посебне домовине за индијске муслимане неизбежно решење.

Заједничке границе Индије и Пакистана исцртао је на географским картама које су му дате, за само четири месеца, британски правник Сирил Ретклиф, чија је главна квалификација за тај посао била то што ништа није знао о Индији: у њој никада није био пре свог историјског задатка, ни после тога. А кад је његово решење обелодањено, показало се да је милионе муслимана, Хиндуса и сика - оставио на погрешним странама.

Био је то увод у највеће етничко чишћење и етнички масакр прошлог века, који није надмашен ни страхотама из драматичног распада наше бивше заједничке државе. За неколико месеци, колико је трајао највећи збег у историји - десет милиона људи је морало да напусти огњишта - њих око милион (по некима много више, по другима мање) убијено је, спаљено или силовано. Била је то оргија насиља која је оставила трајну трауму у обе земље, које су потом водиле три рата и још се нису сложиле око границе (Кашмир), придодавши у међувремену својим аргументима и нуклеарне арсенале.

Стварање највеће и прве модерне муслиманске државе на свету била је дакле политичка одлука која је посејала семе чију горку жетву данас пре свега жање једна друга империја - Америка. Черчил то сигурно није могао да предвиди, али политизација ислама у последњим годинама британске владавине у Индији била је клица онога што ће у завршници прошлог, а поготово на почетку овог века, прерасти у глобални џихад на чијој су мети подједнако и Лондон и Њујорк.

Савремени џихадисти су створени управо у Пакистану, током осамдесетих, када је његов тадашњи војни лидер, опет уз помоћ Запада, претворио северозападне пограничне покрајине у базу "светих ратника" против совјетске окупације Авганистана. Подсетимо се, Бин Ладен је тада савезник ЦИА на хладноратовском фронту против предводника идеолошког табора комунизма.

У истим подручјима Пакистана створени су током деведесетих и покрет и идеологија талибана, због којих ће се у авганистанске гудуре, после тамо поражених Британаца и Совјета, запутити и НАТО. И што ће опет, у повратном утицају, допринети да 60-годишњицу независности Индија дочекује као нова сила 21. века, а Пакистан као земља све више дестабилизована исламским радикализмом. Иронија историје је и у томе што у Индији данас има готово исто толико муслимана колико и у Пакистану.

Шта је у ствари лекција британског повлачења и поделе Индије? Да ли у привиду супериорности империје којој није важна цена коју ће други платити за остварење њених интереса? Или у томе да мешање у туђа посла по правилу много више проблема ствара него што их решава. Или да манипулација национализмом производи дејство "касетних бомби" које експлодирају са одложеним дејством и погађају више мета одједном.

Положај Британије у Индији пре 60 година све чешће се пореди са положајем Америке данас у Ираку. Британији се тада журило да се извуче из колонијалног глиба, у којем није имала својих жртава, али је управљање том колонијом био терет који се све теже подносио. Притисак да се и Америка извуче из Ирака, где свакодневно гину њени војници, расте, уз процене да ће се Ирак после тога поделити онако како се договоре лидери његових завађених фракција. И уверење да би та подела могла да буде подједнако крвава као својевремено индијска.

Историја се, кажу, понавља, али треба имати у виду и да се никад не репризира, као и да је основа лекција историје да од историје нико ништа није научио.