Lekcije iz 1947.

Iduće srede, 15. avgusta, navršava se tačno 60 godina otkako su Britanci napustili "najsjajniji dragulj u kruni imperije" i, odlazeći iz Indije, prestali da budu imperija. Istorija je u međuvremenu nedvosmisleno dokazala da London, iscrpljen Drugim svetskim ratom, do guše u dugovima, nije više sebi mogao da dopusti luksuz zadržavanja svoje najveće kolonije, čiji su lideri već bili sigurni da "ročište sa sudbinom", kako je u svom čuvenom govoru proglašenje nezavisnosti opisao Džavaharlal Nehru - nije daleko.
Britanci često pominju da u "razvodu" od Indije nisu imali nijednu žrtvu, jer, zahvaljujući Mahatmi Gandiju i njegovoj doktrini "borbe nenasiljem", indijski pokret za slobodu nije imao svoju gerilu ili otvoreni ustanak: sloboda je rezultat političkog sporazuma.

Ali na drugoj strani, zato što je cena nezavisnosti bila stvaranje još jedne države na potkontinentu, Pakistana, povlačenje Britanaca je praćeno jednom od najvećih ljudskih drama i najstravičnijih etničkih i verskih sukoba u 20. veku.

Pakistan je pre svega rezultat britanske politike "zavadi pa vladaj". Njen glavni ideolog bio je Vinston Čerčil, koji čak ni 1940. nije krio svoje uverenje da je netrpeljivost između Hindusa i muslimana "okosnica britanske vladavine nad Indijom". Stoga su njihove surevnjivosti podsticane sve dok nisu narasle do tačke da njihovi lideri - Nehru i Muhamed Ali Džina - postanu uvereni da je stvaranje posebne domovine za indijske muslimane neizbežno rešenje.

Zajedničke granice Indije i Pakistana iscrtao je na geografskim kartama koje su mu date, za samo četiri meseca, britanski pravnik Siril Retklif, čija je glavna kvalifikacija za taj posao bila to što ništa nije znao o Indiji: u njoj nikada nije bio pre svog istorijskog zadatka, ni posle toga. A kad je njegovo rešenje obelodanjeno, pokazalo se da je milione muslimana, Hindusa i sika - ostavio na pogrešnim stranama.

Bio je to uvod u najveće etničko čišćenje i etnički masakr prošlog veka, koji nije nadmašen ni strahotama iz dramatičnog raspada naše bivše zajedničke države. Za nekoliko meseci, koliko je trajao najveći zbeg u istoriji - deset miliona ljudi je moralo da napusti ognjišta - njih oko milion (po nekima mnogo više, po drugima manje) ubijeno je, spaljeno ili silovano. Bila je to orgija nasilja koja je ostavila trajnu traumu u obe zemlje, koje su potom vodile tri rata i još se nisu složile oko granice (Kašmir), pridodavši u međuvremenu svojim argumentima i nuklearne arsenale.

Stvaranje najveće i prve moderne muslimanske države na svetu bila je dakle politička odluka koja je posejala seme čiju gorku žetvu danas pre svega žanje jedna druga imperija - Amerika. Čerčil to sigurno nije mogao da predvidi, ali politizacija islama u poslednjim godinama britanske vladavine u Indiji bila je klica onoga što će u završnici prošlog, a pogotovo na početku ovog veka, prerasti u globalni džihad na čijoj su meti podjednako i London i Njujork.

Savremeni džihadisti su stvoreni upravo u Pakistanu, tokom osamdesetih, kada je njegov tadašnji vojni lider, opet uz pomoć Zapada, pretvorio severozapadne pogranične pokrajine u bazu "svetih ratnika" protiv sovjetske okupacije Avganistana. Podsetimo se, Bin Laden je tada saveznik CIA na hladnoratovskom frontu protiv predvodnika ideološkog tabora komunizma.

U istim područjima Pakistana stvoreni su tokom devedesetih i pokret i ideologija talibana, zbog kojih će se u avganistanske gudure, posle tamo poraženih Britanaca i Sovjeta, zaputiti i NATO. I što će opet, u povratnom uticaju, doprineti da 60-godišnjicu nezavisnosti Indija dočekuje kao nova sila 21. veka, a Pakistan kao zemlja sve više destabilizovana islamskim radikalizmom. Ironija istorije je i u tome što u Indiji danas ima gotovo isto toliko muslimana koliko i u Pakistanu.

Šta je u stvari lekcija britanskog povlačenja i podele Indije? Da li u prividu superiornosti imperije kojoj nije važna cena koju će drugi platiti za ostvarenje njenih interesa? Ili u tome da mešanje u tuđa posla po pravilu mnogo više problema stvara nego što ih rešava. Ili da manipulacija nacionalizmom proizvodi dejstvo "kasetnih bombi" koje eksplodiraju sa odloženim dejstvom i pogađaju više meta odjednom.

Položaj Britanije u Indiji pre 60 godina sve češće se poredi sa položajem Amerike danas u Iraku. Britaniji se tada žurilo da se izvuče iz kolonijalnog gliba, u kojem nije imala svojih žrtava, ali je upravljanje tom kolonijom bio teret koji se sve teže podnosio. Pritisak da se i Amerika izvuče iz Iraka, gde svakodnevno ginu njeni vojnici, raste, uz procene da će se Irak posle toga podeliti onako kako se dogovore lideri njegovih zavađenih frakcija. I uverenje da bi ta podela mogla da bude podjednako krvava kao svojevremeno indijska.

Istorija se, kažu, ponavlja, ali treba imati u vidu i da se nikad ne reprizira, kao i da je osnova lekcija istorije da od istorije niko ništa nije naučio.