Далеко на пучини Пацифика Кина гради вештачка острва и на њима војне базе, Руси надиру на запад, већ су у Украјини, на реду је Сирија, а САД, Брисел и НАТО утврђују своје границе на истоку, на Црном мору. У току је реконфигурације терена, успостављање нових односа силе, моћи и утицаја. И сви као да журе да заврше ко зна када започети посао. А шта се (са) нама дешава, како (да) се ми понашамо и шта (да) радимо?

Недавно је премијер Вучић, после састанка са државним врхом Босне и Херцеговине у Сарајеву, у телевизијској емисији на Н-1, рекао да се у региону дешавају „чудне ствари”. Поменуо је Скопље, Подгорицу, Приштину, Букурешт (пад Понтине владе због несреће у подземној дискотеци). Да ли је наша земља (поново) дошла на ред, јер сада се прича и о „балканском пролећу” у Србији.

Кина на Пацифику, то нас се не тиче много, то можемо да пратимо са безбедне дистанце, али због онога што се дешава на Блиском истоку и у Европи треба да будемо забринути.

Игра је отворена руским „Јужним током”, који је заустављен у Бугарској. Тада је постало јасно да Брисел и САД неће дозволити продор Руса на Балкан, да ће учинити све да на Црном мору ставе тачку на Путинове аспирације у овом делу света. То своје опредељење показали су и у Скопљу: чим су Руси почели да преговарају са Груевским око „Јужног тока”, опозиција је организовала протесте, захтевајући смену власти. У Подгорици је било исто, с тим што су САД тамо подржали „своју” владу, насупрот „руске” опозиције. А Брисел је брже-боље, одмах после сузавца у скупштини, потписао ССП са Приштином. Фалио је још само Унеско, па да ствар буде (скоро) готова.

Фуртутма око „Курира”, с једне стране, и „Информера” и „Пинка”, са друге, укључујући ту и Танјуг и „Политику”, и све остало што је последњих дана испливало на површину, само је врх леденог брега који се ваља ка нама. А биће да је већ стигао, у виду осокољене опозиције и медијске машинерије која, финансијски пелцована из одређених страних центара моћи, бије из свих оружја, све зарад демократије и слободе и говора.

НАТО, једноставно, не може да дозволи да му се иза „линије фронта” на Црном мору врзма неко ко није увео санкције Русији, ко је војно неутралан, ко хоће да има сопствену спољну политику и ко, приде, од Руса набавља оружје. Хвала Русији за све, на подршци око Унеска и вету на резолуцију УН о Сребреници, али треба бити опрезан, јер шта ако је и Путин, бар у овом тренутку, сагласан са (н)овом реконфигурацијом терена. Велико је питање колико је званична Москва истински спремна да поремети ток овако важне партије. Ова јесен на Балкану, из дана у дан, све више подсећа на пролеће.