Лоповлук као – уметност

С пажњом и задовољством осмотрио сам текст Горана Марковића Поштени лопови (Политика, 6. новембар) и назрео сам, изнад или испод текста, свеједно, редитеља који је на трагу да уз помоћ поштених артиста Браће Borra I, II и III уочи фину метафору која осликава заправо живот сам, у његовој изворности и лоповској баналности.

Умешност џепарења и – задиркивања, сценског представљања и дијалогизирања тројице Borra – потиче од пуке вештине ручних манипулација и, нарочито, од спретности, равне најбољим глумачким наступима, да приђу медијуму (нећу рећи: жртви) и да започну „паукову игру”.

Borrе нису никада, међутим, били хипнотизери, ни класичног формата, нити – аматерског (нити су своје сараднике-медијуме терали да са собом чине разне глупости, како Горан вели). Хипноза је само вештачка радња чија артистичка, етичка или извођачка вредност пада у поређењу с вештином духа и тела, и сценским наступом тројице Borra. Као што се нису служили класичним реквизитима традиционалних мађионичара, тако ни тзв. хипнозу нису примењивали како би своје ручне, вербалне и глумачке... манипулације представили гледаоцима. Они су били глумци у значењу изворном и митском, вајкадашњи грабанцијаши, скомраси, путујући „жонглери” духом, хистриони, и сва је њихова вештина била да глумачким, сценским, духовитим наступом изведу своју тачку! И то увек – и једино могуће – с партнером, другим учесником у сценском представљању: невиним антагонистом, узетим на пречац међу „публиком”.

Биће да је детинство тројице браће Милојковића, у предратној Јагодини и Шареној кафани, у фотографској радњи спретнога фото-Крате који их је завео до овога посла, пресудило да Borre своје паланачке мангуплуке с корзоа и јагодинског сквера претворе у „позоришно представљање”. Што се такав артистички однос према стварности (или једном облику живота – забави) подудара и уз наш напор или видовитост претвара у сликовиту и драмску метафору, то је заслуга даровитости магионичара без чаробног штапића.

Дакако, сваки наступ тројице Borra повод је мисли: а шта ако заиста украде и дрпи сат, или новчаник, „реквизиту” у сценском наступу, шта ако његове артистичке снаге попусте пред вулгарном грамзивошћу... што се лако може догодити, па се уметност преобрати у похоту, лаж, или бар – у политичку изопаченост? Е, то су питања на која уметност, као и живот, свакодневно даје одговоре, или бар – непрестанце поставља питања: где су границе између лепоте (или бар атрактивности) уметности, и живота? Зато би упутно било да овом згодом подсетим на врстан филм Влатка Гилића, назван Моћ (управо хипнотизерски наступ владаоца над човеком, савладаном жртвом), такође и на филмове Горана Марковића (Турнеја, Сабирни центар...) када аутор на две (супротне) стране поставља живот и појаве које од живота праве лаж, опсену или – илузију. Е, тако је: Borre знају за илузију и варку, али власт, моћ, хипноза или трикови вашарских мађионичара нису доспевали до њихове уметности.

П. С. Као клинац, у Земуну, Јагодини, Пули, Београду... дивио сам се браћи Милојковићима: Борисаву, Драгиши и Војиславу – потоњим  поштеним лоповима, Borri I, II и III – мојим ујацима и, често, другарима на животној сцени. Знао сам за њихов живот ван сцене; особито сам им завидео, између осталог, када су са својих турнеја белим светом, уза се, у дом њихове сестре, моје мајке Загорке, доводили заводне плавуше, прсате Немице и егзотичне Креолке... Као и – тијелу и пути насупрот: једнако заводне брендиране аутомобиле, марке шевролет, мерцедес, рено. Биле су то бурне, луде и опчињавајуће поратне, педесете, шездесете године, време фелинијевског поимања света: светлости варијетеа, белих шејкова, дангуба и – најпосле: властитог пропитивања, о стварности и илузији, у последњој ури животној, која је тукла само осам и по сати: а-са, ни-са, ма-са: анима, душа.

*Професор универзитета (у пензији)