Lopovluk kao – umetnost

S pažnjom i zadovoljstvom osmotrio sam tekst Gorana Markovića Pošteni lopovi (Politika, 6. novembar) i nazreo sam, iznad ili ispod teksta, svejedno, reditelja koji je na tragu da uz pomoć poštenih artista Braće Borra I, II i III uoči finu metaforu koja oslikava zapravo život sam, u njegovoj izvornosti i lopovskoj banalnosti.

Umešnost džeparenja i – zadirkivanja, scenskog predstavljanja i dijalogiziranja trojice Borra – potiče od puke veštine ručnih manipulacija i, naročito, od spretnosti, ravne najboljim glumačkim nastupima, da priđu medijumu (neću reći: žrtvi) i da započnu „paukovu igru”.

Borre nisu nikada, međutim, bili hipnotizeri, ni klasičnog formata, niti – amaterskog (niti su svoje saradnike-medijume terali da sa sobom čine razne gluposti, kako Goran veli). Hipnoza je samo veštačka radnja čija artistička, etička ili izvođačka vrednost pada u poređenju s veštinom duha i tela, i scenskim nastupom trojice Borra. Kao što se nisu služili klasičnim rekvizitima tradicionalnih mađioničara, tako ni tzv. hipnozu nisu primenjivali kako bi svoje ručne, verbalne i glumačke... manipulacije predstavili gledaocima. Oni su bili glumci u značenju izvornom i mitskom, vajkadašnji grabancijaši, skomrasi, putujući „žongleri” duhom, histrioni, i sva je njihova veština bila da glumačkim, scenskim, duhovitim nastupom izvedu svoju tačku! I to uvek – i jedino moguće – s partnerom, drugim učesnikom u scenskom predstavljanju: nevinim antagonistom, uzetim na prečac među „publikom”.

Biće da je detinstvo trojice braće Milojkovića, u predratnoj Jagodini i Šarenoj kafani, u fotografskoj radnji spretnoga foto-Krate koji ih je zaveo do ovoga posla, presudilo da Borre svoje palanačke mangupluke s korzoa i jagodinskog skvera pretvore u „pozorišno predstavljanje”. Što se takav artistički odnos prema stvarnosti (ili jednom obliku života – zabavi) podudara i uz naš napor ili vidovitost pretvara u slikovitu i dramsku metaforu, to je zasluga darovitosti magioničara bez čarobnog štapića.

Dakako, svaki nastup trojice Borra povod je misli: a šta ako zaista ukrade i drpi sat, ili novčanik, „rekvizitu” u scenskom nastupu, šta ako njegove artističke snage popuste pred vulgarnom gramzivošću... što se lako može dogoditi, pa se umetnost preobrati u pohotu, laž, ili bar – u političku izopačenost? E, to su pitanja na koja umetnost, kao i život, svakodnevno daje odgovore, ili bar – neprestance postavlja pitanja: gde su granice između lepote (ili bar atraktivnosti) umetnosti, i života? Zato bi uputno bilo da ovom zgodom podsetim na vrstan film Vlatka Gilića, nazvan Moć (upravo hipnotizerski nastup vladaoca nad čovekom, savladanom žrtvom), takođe i na filmove Gorana Markovića (Turneja, Sabirni centar...) kada autor na dve (suprotne) strane postavlja život i pojave koje od života prave laž, opsenu ili – iluziju. E, tako je: Borre znaju za iluziju i varku, ali vlast, moć, hipnoza ili trikovi vašarskih mađioničara nisu dospevali do njihove umetnosti.

P. S. Kao klinac, u Zemunu, Jagodini, Puli, Beogradu... divio sam se braći Milojkovićima: Borisavu, Dragiši i Vojislavu – potonjim  poštenim lopovima, Borri I, II i III – mojim ujacima i, često, drugarima na životnoj sceni. Znao sam za njihov život van scene; osobito sam im zavideo, između ostalog, kada su sa svojih turneja belim svetom, uza se, u dom njihove sestre, moje majke Zagorke, dovodili zavodne plavuše, prsate Nemice i egzotične Kreolke... Kao i – tijelu i puti nasuprot: jednako zavodne brendirane automobile, marke ševrolet, mercedes, reno. Bile su to burne, lude i opčinjavajuće poratne, pedesete, šezdesete godine, vreme felinijevskog poimanja sveta: svetlosti varijetea, belih šejkova, danguba i – najposle: vlastitog propitivanja, o stvarnosti i iluziji, u poslednjoj uri životnoj, koja je tukla samo osam i po sati: a-sa, ni-sa, ma-sa: anima, duša.

*Profesor univerziteta (u penziji)