Песнички разговори с Богом

„Три поеме” Матије Бећковића, које је објавила Српска књижевна задруга, истиче Стојан Ђорђић, могле би се означити неком есејистичком, то јест, приближном одредницом, рецимо: песнички огледи о Богу, или још боље: песнички разговори с Богом. И данас, као што је то било одувек, још од доба синкретизма и митске свести, човеково обраћање Богу није обичан говор, већ је мистерија и ритуал, нека врста магијског и свечаног чина којим се успоставља највише јединство постојања. И данас надахнуће божанском инстанцијом и замисао о комуникацији с Богом могу бити подстицајни и плодоносни у многим областима стварања, па и у књижевној уметности. Бећковићеве нове поеме леп су пример за то, пример којим се та могућност потврђује постизањем највишег уметничког домета.

У Српској књижевној задрузи књигу „Три поеме”: Господе помилуј, Учини ми љубав и Слава теби Боже, чијом се лепотом бавио Јовица Вељовић (све су објављене у Културном додатку „Политике”), представили су Стојан Ђорђић, Драган Лакићевић и аутор.

Данас, у 21. веку, сматра Ђорђић, писати о Богу и божанској инстанцији, посебно, књижевноуметнички изразити и артикулисати човекову религиозност, дакле, говорити песнички о Богу, наспрам једне тако развијене традиције, и усред тако динамичних и разноврсних научних открића и сазнања, тако противречних историјских и егзистенцијалних искустава, нема сумње, изазов је прве врсте, утолико што је то тежак, можда и најтежи задатак, али и прилика за врхунски домет. Наравно, успешан одговор подразумева не само јако надахнуће, већ и изузетну даровитост и инвенцију, велику вештину и искуство. У случају трију Бећковићевих поема о Богу – стекло се све то.

Своје песничке огледе о Богу, објашњава Ђорђић, Бећковић је жанровски дефинисао као поеме, и то истакао и у наслову књиге. Све три песме које чине ову књигу, то и јесу, а по уметничком домету спадају у нашу најквалитетнију традицију у том жанру, у коме доиста имамо врхунска остварења, да поменемо само оне најпознатије које су написали Његош, Змај, и Бранко Радичевић у 19. веку, или Лаза Костић и Црњански у 20. Оно што су, на пример, „Стражилово”, „Сербиа” и „Ламент над Београдом” у опусу Црњанског, то су „Три поеме” у Бећковићевом песничком опусу.

Висока уметничка вредност његових трију поема о Богу, закључује Ђорђић, огледа се понајвише у томе што су оне, свака на свој начин, у исто време и троструке похвале: похвала Богу, похвала животу и похвала језику. Споменик Бећковићевом светом тројству.

Чуђење, дивљење, разумевање света и постојања, додаје Драган Лакићевић, одувек је опседало човекову мисао, самим тим и поезију. Поезија има своје доживљаје и изразе постојања – света, Бога, човека. Откако се пева, пева се о Богу Творцу и његовом делу, а његово дело је све, па и поезија. Сабирније него досад, Матија Бећковић слави Бога и његову творевину, а то чини – поезијом која обухвата све, па и свог створитеља.

Матија Бећковић је из своје три поеме прочитао по један одломак, што је личило на једну потпуно нову поему.