Истину на видело!

Промрзли одавно, поново смо на врху брега испод кога је неслућена маса корупционашког леда.

Један таблоид чија је курирска служба мењала налогодавце и финансијере, али знала и да обори владу, сада је осумњичен да замрачене коридоре политике и бизниса користи да би скинуо актуелну власт.

Држава и власт чијој глави може да дође један таблоид је слаба, то би и заслуживала. Али, не може један таблоид да сруши Александра Вучића са подршком каква одавно није виђена на овдашњем политичком сазвежђу. Делује контрадикторно и нелогично да се премијеру приписују ауторитарне амбиције, а да је он тако крхке грађе да може да га одува нека медијска раја.

Брзо се испоставило да се оно што је личило на таблоидски рат претворило у прворазредну политичку тему: „Рушење Вучића“. Звона на узбуну огласила су се специјалном емисијом која је ТВ фармере прекинула у њиховом примитивном спектаклу.

Оно што не може таблоид, може Систем који деценијама функционише као швајцарски сат: криминална спрега света политике и бизниса, корупција која је нагризла све аспекте овдашњег живота. Систем који нађе гласноговорника може да дестабилизује власт, па и да је промени. Тај Систем упркос свим обећањима готово да није ни начет.

Тако смо доспели у ситуацију да у политичкој арени гледамо како се гладијаторски боре два супротстављена крила која је створио исти систем вредности.

Тешко је похватати конце свега што се дешава. Ко је, од када, због чега и за кога рекетирао? Ко је коме давао? Какве то истражне радње и поступке спроводи „Тешка реч”? Где су „крунски докази”?

Вијуге су везане у чвор. Људима мора да звечи у глави. Створена је општа конфузија па све личи на поигравање са јавношћу. Једино што је извесно јесте да све што смо ових дана чули потврђује претпоставку о мутним радњама.

На једној страни је намера наметања медијског монопола таблоида чије моторе покрећу новац сумњивог порекла или неплаћени порези. И амбиција да се гусарским преузимањем „Политике“ заузме адмиралски брод српске медијске флоте и промени курс његове пловидбе по морима озбиљног новинарства.

На другој страни је дарлинг бившег (мож’ бити и садашњег) режима који чивијашком лакоћом предаје милион евра у готовини као да се ради о куповини зелениша на пијаци. Одакле толики новац на камари? Како је избегао све финансијске токове који би требало да га прате?

Не треба бити Хектор Поаро па дати одговор. Окористили су се Системом у коме све под контролом држе диспечери давно формираног Центра за махинације: омогућим ти да лако дођеш до новца, али та услуга кошта. Цена захвалности је и мера послушности.

Главни актери сада се представљају као жртве притисака и уцена, глумећи невиност као да и они сами не знају врло добро да су добровољно улазили у ђавоље савезе вођени профитом. Ласице увек иду тамо где је храна.

Овај отужни али опасан спектакл открива колико је култ представљања себе као жртве инфицирао врхове друштва. Свакоме је неко други крив, тај страшни други који очњацима кида невиног и незаштићеног.

Искрено говорећи, не верујем ни једнима ни другима. Као што ми се не допада што је власт у помоћ позвала телевизију која је увек приправна да свој ружичасти програм прекине чим премијер позове свог омиљеног информерског уредника. Да не бих остао недоречен: нема ту ни трунке истраживачког новинарства. Све је велика ТВ ујдурма.

Са разумне еквидистанце посматрано, обе стране су продукти Система који је у себе уградио саморазарајући чип неефикасности, преваре, мита, суноврата општег па и пословног морала.

Ако је таблоид толико опасан као што се представља, значи да иза себе има моћну силу за чији даљински тврде да је негде на западу. Ако је власт спремна да прича о завери против државе, онда њен врх поузданије наслућује да су јој утицајни кругови тамо негде одредили рок трајања. „Пребројавају ми дане“, што рече премијер.

Проказани таблоид је у оба случаја употребљен. Првима је портпарол, другима повод да повишеним тоном пошаљу поруку да знају о чему се ради.

Нема овде невиних, још мање незаштићених. Питање је само како установити када су, под каквим околностима и у присуству којих политичких воајера, изгубили невиност – на Девичанским острвима. Неопходно је спасти истинске жртве закулисних малверзација. Међу које, верујте ми без навијања, убрајам „Политику”.

Обавеза државе је да реши случај који је толико озбиљно политизован. Нека се утврди ко је у време бивше власти блокирао тужилаштво и склонио оптужујуће документе, али мораће да се утврди и зашто надлежни органи нису предузимали ништа када су последњи пут упозорени 2013. године.

Само тако би се отворила шанса прочишћавању загађеног дела Система који опстаје упркос променама странака на власти, председницима и премијерима.

Хоће ли се коначно разбити дубоко укорењено, осионо и бахато уверење да су носиоци власти истовремено и безгрешни титулари истине. Ништа ми не значи откривање превара „бивших” ако се по тој матрици чувају ови данас. Постоје за то уверљивији механизми правосуђа од полиграфа који је устоличен за крунског сведока.

Када се правосуђе стави под контролу, зашто бисмо се чудили ако се медијима ускраћује да буду информативни пси трагачи, већ се дресирају као циркуске пудлице које мењају власнике како се шатре селе – од избора до избора. Колико су поуздани закони када се сада хитно мења закон како би Танјуг остао?

Подземни живот се, уз хорско аминовање разноразних „надлежних”, одавно уселио у надземни стварајући спрегу која нас разара попут оружја за масовно уништавање. Сада су на испиту Тужилаштво за организовани криминал и полиција.

Господо, истину на видело!