Oсуђени на Си-Ен-Ен

Таман се у петак вече завршио фудбалски пријатељски меч између Чешке и Србије, а разочаран разултатом јер су нашим “орловима” опет и опет поткресали крила, остао сам спортски тужан да даље пиљим у јавни сервис РТС. Мирно вече на крају радне недеље, покварено лошим фудбалским издањем наших, беше само увод у катастрофу… Почеле су прво телефоном да стижу вести о бомбама на истом таквом пријатељском фудбалском мечу у Паризу између Француске и Немачке. На интернету из минута у минут све страшније вести о покољу у граду светлости. Узбуђен, и људски и проферсионално, пун стрепњи, кренуо сам да на кабловској „листам” канале, све редом…Мук, ништа, нигде специјалне емисије. Пред поноћ на РТС-у је кренуо каирон са неколико података о атаку на Париз.  Текао је филм “Мамула” који сам већ гледао. На тв-каналима са националном фреквенцијом, попут Пинка, ТВ Хепи и Прве, ријалити програми са кикотом, псовкама и певушењем.. Ни у назнаци нигде и ништа о трагедији. На Б92 се исповедају Великом брату, на Студију Б тече ноћни програм о моди и времену, уз опустено ћаскање, на ТВ Војводини репризни путопис. Једино ТВ Н1 преноси ЦНН са лица места уз симултани превод. Ништа боља слика ни у региону. Електронски медији који су по свом устројству најбржи, нису ни трчали ту трку.  Питам се шта је било са капацитетом наших тв станица да прекину редовни програм, доведу познаваоце и аналитичаре, бивше амбасадоре у Француској, стручњаке, људе који познају тај град али и позадину напада, да гледаоцима који стрепе понуде чињенице које ће им помоћи да схвате шта се дешава И зашто. Ништа… Нико нема дописника да се огласи, ни Танјуг, ни РТС. Провинцијализација наших медија је очигледна.

Ноћни уредник нашег листа успева “на мишиће” да склопи причу за читаоце ујутру. Ни “Политика” нема дописника из Француске, а хонорарна дописница је давно дигла руке од нас јер нисмо имали начина да је макар симболично платимо.Кад сам почео да радим у Политици, било је 5 страних дописника. Знам да ни земља није била каква је некад била, знам да је криза, транзиција, рецесија…Али такође видим да сада имамо онакво новинарство какво смо платили. Јесмо ли једино то заиста и заслужили? Да се ослонимо на Си-Ен-Ен верзију стварности?