Добро сам, нисам у Паризу

„Иване, како си?”

„Добро сам, нисам у Паризу”, одговара мој брат историчар, рођени Парижанин. После тога смо ућутали, свако у свом свету и мислима. У том исконском страху пред хаосом прво посегнете за онима који су вам најближи, па онда мислите на несрећне жртве и на крају на земљу и град који су вам блиски. Да ли савремени свет, начин комуникације, знање о другим људима планете нешто мењају у овом доживљају?

Исте поруке што их ове вечери прима Иван добијао сам током погрома 17. марта 2004. из Париза, Торонта, Немачке, од блиских особа. „Узми своју породицу – твоју супругу и тебе чекају стан и посао”, написала је госпођа Мира Грбић из Бањалуке. То се не заборавља, али шта ја могу да понудим свом брату чији град – Град светлости, из ког стижу дрхтави аматерски снимци и пуцњи за које, с правом, сумњате да су погодили неког вашег, одузели недужни људски живот или убили представу о вашем граду – гори. Изгледа да је наша највећа заблуда и грешка у томе што смо направили ценовник људских живота, што тај исти живот у Бејруту, Багдаду, на Кавказу или у Москви није једнак

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ