Dobro sam, nisam u Parizu

„Ivane, kako si?”

„Dobro sam, nisam u Parizu”, odgovara moj brat istoričar, rođeni Parižanin. Posle toga smo ućutali, svako u svom svetu i mislima. U tom iskonskom strahu pred haosom prvo posegnete za onima koji su vam najbliži, pa onda mislite na nesrećne žrtve i na kraju na zemlju i grad koji su vam bliski. Da li savremeni svet, način komunikacije, znanje o drugim ljudima planete nešto menjaju u ovom doživljaju?

Iste poruke što ih ove večeri prima Ivan dobijao sam tokom pogroma 17. marta 2004. iz Pariza, Toronta, Nemačke, od bliskih osoba. „Uzmi svoju porodicu – tvoju suprugu i tebe čekaju stan i posao”, napisala je gospođa Mira Grbić iz Banjaluke. To se ne zaboravlja, ali šta ja mogu da ponudim svom bratu čiji grad – Grad svetlosti, iz kog stižu drhtavi amaterski snimci i pucnji za koje, s pravom, sumnjate da su pogodili nekog vašeg, oduzeli nedužni ljudski život ili ubili predstavu o vašem gradu – gori. Izgleda da je naša najveća zabluda i greška u tome što smo napravili cenovnik ljudskih života, što taj isti život u Bejrutu, Bagdadu, na Kavkazu ili u Moskvi nije jednak

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU