Не смем да будем задовољан бронзом

Пре само шест година Милутин Стефановић био је далеко од стрељаштва. Већ три године радио је као комерцијалиста у пиварској индустрији, био задовољан својим послом и оним што му је доносио, уз то полагао је испите на Факултету спорта и физичког васпитања и само је, како каже, током дугих вожњи колима размишљао о стрељаштву, замишљао себе поново на ватреној линији, резултате које постиже...

Данас је Милутин Стефановић, 30-годишњи стрелац крагујевачког „Чика Мате”, кандидат за учешће на Олимпијским играма у Рио де Жанеиру, међу првима испунио је олимпијску квоту у гађању из ваздушне пушке и сада размишља о олимпијској медаљи. Пуцаће за најсјајнију.

Ваш повратак стрељаштву био је изненађење за многе. Како је дошло до њега?

Пред државно првенство у Пироту 2009. позвао ме је мој тренер Саша Пауковић и замолио да помогнем клубу, јер је мушкој сениорској екипи био потребан трећи члан, уз Стеван Плетикосића и Зорана Тодоровића. Не знам да ли је то било оно што сам подсвесно чекао, тек отишао сам у клуб и узео своје ствари које су ме чекале три године и без иједног тренинга стигао у Пирот. У петак одрадио сам званични тренинг, а у суботу у основном делу заузео друго место с личним рекордом – 596 кругова. Испред мене је био само Стева Плетикосић, који је с 599 кругова изједначио државни рекорд. У финалу сам сачувао друго место, Стева је с три круга предности био недостижан, а тај резултат био ми је јасан знак чиме би требало да се бавим у животу.

То сте, уствари, „знали” и са тринаест година?

Сплетом, рекао бих сада, срећних околности 1998. први пут сам пуцао из ваздушне пушке. У Крагујевцу је „Застава оружје” имало изложбу оружја и импровизовано стрелиште на ком са се окушао. Мислим да нисам ни погодио мету, али то ми се допало и одмах сам се распитао где могу да тренирам. Пошто је већ било касно, једва сам дочекао сутрашњи дан да се учланим у клуб. Тренирао ме је Александар Саша Пауковић, коме заиста много дугујем, и постао сам један од најбољих јуниора у земљи. На том преласку из јуниорске у сениорску конкуренцију, као и сви 20-годишњаци тражио сам себе. На домаћим јуниорским такмичењима нисам имао ривале, сениори су били прејаки, па сам све више пропуштао тренинге. Тренер Пауковић није могао да се избори са мном, неће ваљда да ме јури по улицама да ме одведе на тренинг.

Сада сте и такмичар, али и тренер...

И то сам захваљујући чика Салету. Рекао ми је да иде у пензију и предложио да баталим пиво, односно тадашњи посао, и да дођем да радим у клубу уместо њега. Стева Плетикосић, наш најбољи стрелац, ме је подржао, такође и чланови управе и ја сам од 2010. и тренер и стрелац и, ако могу да будем нескроман, за сада успешно обављам те две функције. То се види из тога што је прошла година била најуспешнија за наш клуб, сваке године освајамо све више медаља и имамо све већи број репрезентативаца, а за то заслужни су сви тренери у клубу.

Како успевате да ускладите свој тренинг с тренирањем Ваших пулена?

За то сам веома захвалан свима у клубу, пре свега Стеви Плетикосићу, који је такође такмичар и тренер, председнику Милану Армушу, и колеги Дарку Јовановићу који преузима млађе категорије и има изузетне резултате. Његов син Стеван је јуниорски репрезентативац, велики потенцијал, такође и председникова кћерка невена, а ми у „Чика Мати” функционишемо као једна велика породица. Сада смо Плетикосић и ја олимпијци и узор младима, то је велики капитал за наш мали спорт и наш велики клуб (да, баш тако сам мислио), а они ће сутра наследити нас.

Друго место на државном првенству којим сте се вратили стрељаштву није било довољно за повратак у репрезентацију. На то сте чекали до прошле године. Због чега?

Ни две титуле првака државе нису биле довољне да ме селектор Стоиљковић позове у репрезентацију. Он је имао свој тим. Ни код Максимовића, који је много краће био селектор нисам добио шансу, а прошле године добио сам позив Срећка Пејовића и с 29 година дебитовао сам на светским куповима и већ на првом у Форт Бенингу, освојио сребрну медаљу с 0,1 кругом заостатка за Русом Лугинецом. Затим сам на светском купу у Марибору освојио бронзу и доказао другима и себи да то није било случајно.

То сте учинили ове године победом у Форт Бенингу и освојеном олимпијском квотом, као и бронзом на финалу светског купа. Све те медаље освојили сте ваздушном пушком, а да ли кад размишљате о Олимпијским играма имате и планове за малокалибарску пушку?

Од 2013. у Крагујевцу, захваљујући граду, имамо стрелиште за мали калибар с осам места, најмодерније на Балкану. Од тада поправљам резултате малокалибарском пушком, ове сезоне сам три пута имао више од 1.170 кругова, био сам и 10. на европском првенству што је велики успех за специјалисту за ваздушну пушку. Миленко Себић, Стева Плетикосић и ја освојили три олимпијске квоте за Рио и ја се надам да ћу успети да изборим место у две дисциплине – ваздушна пушка и малокалибарска пушка тростав. Они су много бољи у лежећем ставу.

Какви су Ваши планови за Рио?

Све сам предузео да бих освојио медаљу у Рију. Мислим да сам тек од сада, од почетка припрема за Рио почео да се бавим стрељаштвом на врхунском нивоу. Окупио сам око себе људе који могу много да ми помогну – кондиционог тренера, психолога, масера – тренер ми је Срећко Пејовић, Стева Плетикосић је увек ту да помогне, а све то успео сам захваљујући Олимпијском комитету Србије. Тренирам као никад до сада, а олимпијску годину поделио сам на два дела – до Европског првенства ваздушним оружјем у Ђеру и од њега до Рија. Још немам појединачну медаљу с европских првенстава. Циљ ми је да уђем у финале, а онда знам како ћу. Ако се у старту задовољим бронзом – биће бронза, а ако њом не будем задовољан онда ћу бити близу злата. То важи и за Рио!