Ранку више приличи дворана него улица

Скоро пуних шест деценија Загорка Симић-Жеравица живела је у складном браку са својим најдражим тренером Ранком Жеравицом коме је било 28 лета а њој свега 17 када су се упознали пролећа 1957. Врбовао ју је да из ОКК Београда пређе у његов Раднички са Црвеног крста, вођен као и обично својим примарним мотивом (кошарком) али у том случају и срцем, како је касније истицао. Прошле седмице преминуо је у 86. години, посветивши и последње минуте кошарци, гледајући са супругом утакмице на једном од стотине канала на које се претплатио да би у сваком моменту кликом на даљински могао да „зарони у игру”.

– Њему је било свеједно да ли гледа школско такмичење, у неком селу, или финале Светског првенства уживо – каже Загорка Жеравица која је дипломирала на Правном факултету за четири и по године, играјући паралелно у Радничком и репрезентацији. – Није му сметало да узме нижеразредни тим у Сарагоси, да забележи 29 победа у исто толико утакмица, знајући да тај клуб због недостатка новца ипак неће моћи да уђе у Прву лигу. Кад је завршио тренерску каријеру, 1997. године, када је добио три бајпаса, рекао ми је: „Толико ми недостају сала, играчи и лопта да бих платио да неког тренирам”! Инсталирали смо сву ТВ опрему, имали смо девет хиљада канала да би нон-стоп био уз кошарку.

Био је радо виђен гост у сваком кутку планете, важио је за тренерског „глобтротера”. Шта су биле његове основне поруке?

– Имао је у близу 30 земаља кампове и семинаре, добијао је често аплаузе на отвореној сцени. Посебно памтим, рецимо, кад је у Мадриду поручио тренерима: „Учите до краја, чак и кад мислите да сте све научили, јер никада нећете моћи да знате све о кошарци. Учите и од играча и сарадника, потрудите се да ти млади људи буду васпитани и школовани, јер због вас и љубави према кошарци долазе у салу, а у школу иду зато што морају”. Давао је углавном једноставне савете.

Кошаркашки радници и људи из КСС-а већ су предложили да се давањем имена некој дворани или улици у Београду чува успомена на Ранка Жеравицу. Шта кажете на то?

– Њему је место било у спортској дворани и било би дивно да „Пионир” или „Хала спортова” носе његово име, јер је био везан за њих. Пре него нека улица. Рецимо, у Сарагоси су летос дворани са близу 11.000 места променили име у „Хосе Луис Абос”, у част чувеног кошаркашког тренера из тог града, који је преминуо прошле године. У Градској скупштини Сарагосе најавили су да ће на наредној седници на прикладан начин да се опросте од Ранка који је добитник награде за животно дело тог града и покрајине Арагон.

Многи велики тренери су, говорећи о значају Жеравице, истицали да је он међу првима у Европи (ако не и први) кошарку схватао као науку?

– За њега кошарка и јесте била једна врста науке. Као што је научник морао много сати да проведе над књигама и у лабораторији, да би нешто доказао, пронашао, исто тако је и тренер морао да поступа у сали. Кад смо својевремено били у Чикагу са Ивицом Дуканом, кад је Ранко видео да је Мајкл Џордан пола сата после тимског тренинга остао да вежба сам, рекао је: „Овако видим кошарку: рад, рад и само рад”! Говорио је да талентован играч мора да ради још више, да би таленат довео до савршенства. Кад ме је тренирао у Радничком, сећам се да смо имали вежбу да десну руку ставимо у шортс иза леђа, па да тако побољшавамо леву. Од тада ми је свеједно којом руком пеглам.

Да ли је и поред свих медаља и трофеја жалио за нечим?

– Последњих 10-15 година највише га је тиштило то што је спорт постао привилегија богатих. Сматрао је да је то велика грешка друштва, код нас али и у свету. Говорио је да има деце која се баве кошарком на силу зато што их родитељи терају, док већина која воле тај спорт немају новац да плате да се њиме баве.

Кад су медаље у питању, рекордер је у нашој репрезентацији (има их седам). Да ли у том погледу жали за нечим?

– Пекла га је само Олимпијада у Минхену 1972, кад је пола екипе Порторика било допинговано на мечу против нас. Са тим, јединим поразом, били смо пети. Рекао је да је можда и сам крив што га је изненадио такав развој догађаја и за тадашње прилике незамислива афера.

Новијим генерацијама мало је познато да је оставио дубок траг и у Аргентини?

– Три пута је тренирао њихову селекцију. На Панамеричким играма освојила је друго место, иза САД, и пласирала се први пут у својој историји на Олимпијске игре, у Москви 1980. Славни фудбалер Дијего Марадона рекао је једном приликом да је Ранко препородио аргентинску кошарку. У Индијанаполису 2002, после победе над Аргентинцима у финалу, док смо ми Срби славили у једном кафићу, један човек нам је пришао и чврсто загрлио Ранка! Нисмо га препознали, а он нам каже: „Док сам играо у Патагонији, дошао нам је у госте тим Обрас Санитаријаса са Жеравицом који ме је запазио и позвао ме да дођем у Буенос Аирес. Следеће године ме је увео у репрезентацију за коју сам одиграо више од сто утакмица. Да није било њега, у животу ништа не бих видео осим Патагоније“.

Они који су добро познавали Ранка дивили су се и његовој педантности, способности да све преведе у статистику?

– Мало је познато, али Ранко је чак 217 људи послао свуда по свету, што тренера, што играча. Волео је да анализира све у вези с кошарком, да сакупља корисне информације. Тако и Дражен Далипагић каже: Ко зна шта би било да ме Ранко није видео у Мостару? Рецимо, Стевана Караџића је запазио на баскету у Пули и одмах ми рекао: „Има један што шутира левом, риђ као Жућко (Кораћ)“! Јелицу Каленић смо буквално пресрели на улици док је шетала с мајком, Ранко ју је позвао у Раднички и ускоро је постала најбољи центар Југославије.

Шта је била највећа врлина Жеравице?

– Никада ни за ког играча или колегу није рекао ништа лоше. Знао је да посаветује људе, али да некога повреди – никада! Не само да је поштовао своје играче, већ их је волео и васпитавао.

Да ли сте му икада озбиљно замерили због тога што је, због кошарке, ретко био код куће?

– Нисам, мада није све било мед и млеко. Једном је нашег старијег сина Душка питао: „Који ти оно беше разред, шести или седми“! Деца су била моја обавеза, иако сам и ја била запослена. Гледајући последњих година колико је уживао у унуцима, увидела сам да је кроз њих на неки начин желео да надокнади оно што је пропустио са синовима. Кад се Душко родио, 24 марта 1970, Ранко је на неколико сати напустио припреме репрезентације и са Бледа стигао у Београд. У породилишту су му сестре показале неки замотуљак који је у журби овлаш погледао и одмах одјурио назад. Видео је дете тек кад је имало два месеца и 17 дана. За мене је то било нормално и нисам то схватала као моју некакву жртву, јер сам толико ценила то што ради. Била је то његова велика мисија, а не обичан посао.

Често је у шали говорио да је „био и остао политички неподобан“, али никада није замерао комунистима што су његовом оцу конфисковали сву имовину?

– Ранку би и под старе дане заиграло срце на химну „Хеј Словени”, као и мени. Југославија је била земља по нашој мери, иако смо као Срби увек били поносни на своју Србију. Ранко је говорио: „Можда бих, да сам остао велепоседник наставио да живим на имањима својих предака. Овако сам остао без ичега, почео од нуле и изградио себе уз кошарку, градећи упоредо и њу”. Увек је говорио да су му комунисти све одузели, али да је само делио судбину многих људи тог доба. Зато никад ружну реч није рекао о Титовом режиму.

----------------------------------

Хвала свима који су нам притекли у помоћ

Загорка Жеравица је желела да захвали свима који су јој се нашли у најтежим тренуцима:

„Не знам колико је у реду да се захваљује лекарима кад пацијент умре, али из мог угла мало је рећи хвала за оно што је Институт за кардиоваскуларне болести „Дедиње“, са професорима Бошком Ђукановићем и Милорадом Борзановићем и њиховим сарадницима, урадио у најтежим тренуцима за мог супруга и мене. Хвала и главној сестри Славици, сестри Љиљи и осталима на трећем спрату те болнице који су све време неговали Ранка као да им је род рођени. Захвалност дугујем и мојој пријатељици и саиграчици, кардиохириргу Јелици Каленић. На клиници у Сарагоси, у коју смо дошли после Ранковог инфаркта у фебруару, задужила нас је једна наша докторка која је све време била уз нас. Велико хвала и Кошаркашком савезу Србије, на челу с председником Драганом Ђиласом који је, уз помоћ тренера и нашег пријатеља Боже Маљковића организовао у мају приватни авион од Сарагосе до Београда. Такође хвала и генералном секретару КСС-а Дејану Томашевићу и његовим сарадницима Љупчету Жугићу и Милану Тасићу који су организовали у целости Ранков испраћај и сахрану. Али и свим Ранковим кошаркашима, тренерима и сарадницима који су га испратили на величанствен начин. Поносна сам што се Југославија, земља коју су уништили политичари, поново окупила на Ранковој сахрани ”.

----------------------------------

За улицу пет година од смрти, за спортски објекат име одмах

Да би једна од улица престонице понела име Ранка Жеравице, недавно преминулог кошаркашког тренера, потребно је да прође најмање пет година од упокојења, потврдио је за „Политику” Никола Никодијевић, председник Скупштине Београда. То правило, ипак, не важи у случају именовања спортског објекта по легендарном тренеру.

За очекивати би било да такав захтев поднесе спортски савез, јер није уобичајено да то рад чланови фамилије. Неопходно је да предлог проследе Скупштини града, јер је она оснивач СРЦ „Ташмајдан” под чијим окриљем ради и „Пионир”. Када би, рецимо, савез предложио да се Хала спортова именује по легенди кошарке, онда би њихов предлог требало да одобри Општина Нови Београд која управља том халом – појаснио је Никодијевић, додајући да би спортски градски објекат могао да се назове по Ранку Жеравици у најбољем случај за неколико месеци.

М. Р. Б.