Пјеновац умире стојећи

Пјеновац – Путеве и пруге, протеклих година и векова, до Пјеновца, насеобине десетак километара далеко од Хан Пијеска, градили су и Латини и Турци и Аустроугари... И Јерина, жена деспота Ђурђа Бранковића и неки Словенац по имену Јосип Тавчар... Кажу да је у Пјеновцу било више пруга него путева.

До Пјеновца су друмове и пруге подизале и њима ходиле, многе војске и владари. И сви они увек са жељом да из недара лепог места посеку што више шуме, не гледајући колико ће и шта остати онима чија је то дедовина.

Пјеновац се први пут помиње пре две стотине година, за време Краљевине Југославије. Тада је имао око четири хиљаде становника, много пилана и водоводну и електро мрежу. Пјеновац је имао и аматерско позориште и тамбурашки оркестар и под земљом ледару из које се, и за илинданских врућина, могло попити хладно пиће. Била је то варош која је због шуме и богатства каквог је мало где на Балкану било, још почетком двадесетог века већ увелико била у Европи.

Много пре других места, Пјеновац је имао лекара. Долазио би железницом, односно санитетским вагоном и на свакој станици пружао услуге. Имао је Пјеновац и телефонски везу са светом и уличну расвету и то још 1908. године.

– За педесетак последњих година из шумских недара Пјеновца посечено је више од шест милиона кубика најквалитетније четинарске шуме. Од свега тога остала нам је данас пустош и варош која зараста у коров. У Пјеновцу је данас једва педесетак душа. Остали су само старији да скончају на дедовини, прича старина Бранко Лучић.

У причама о прошлим, и овде кажу херојским временима, у Пјеновцу никада не заборављају погибију народног хероја Славише Вајнера Чиче романијског.

Бранко Лучић сведок тог догађаја и времена, прича како су 21. јануарског дана 1942. Чичу романијског, заједно са још 59 Титових пролетера убили Немци.

– Убили су га они који су овде дошли да сеју смрт и да уморе све који су били уз народ и правду. Нису га убили четници како су то писали неки историчари. Видео сам како су тешко рањеног Чичу Вајнера одвели, нико не зна где, припадници немачких планинских јединица, наставља Лучић.

Поред Славише Вајнера Чиче кога је Партија послала у Пјеновац да организује устанак, неко време, пред сам крај Другог светског рата, у овом месту се скривао и Дража Михајловић.

Прве две године двадесетог века, поред домаћих радника, у Пјеновцу је било и око 800 Пољака, Чеха и Белоруса и неколико стотина Италијана које су газде овде довеле и богато плаћале да за њих секу шуму и обрађују дрво.

У Пјеновцу причају и поносе се истином да је Краљевина Југославије сиромасима делила земљу, шуму, ливаде и то на чак деведесет и девет година. Мађар Томаш Баћи у Пјеновцу је имао једну од четири сеоске кафане... Неки Јеврејин по презимену Головић имао је један од пет дућана... У Пјеновцу је био и неки Швабо Келер, ковач по занимању, који је имао највише посла пошто је само за Словенца Јосипа Тавчара радило 150 коњских запрега... Веле да се у Бечу и данас чува трупац рекордер посечен у шумама Пјеновца. Кажу да тако дебео никада до данас нигде није посечен... У Пјеновцу и данас причају о томе како је са једног од изворишта вода у бременицама возом стизала чак до Беча.

Пјеновац већ одавно умире стојећи. Скончавати је почео пре четрдесетак година када је укинута пруга до ове насеобине. Данас су овде остале успомене, на стотине празних објеката и аветињски пуста варош.