Солидарност или расизам

У Паризу масакр, а реке исламских избеглице и даље регуларно стижу. Закомпликовало се. Процене су да ће до краја 2015. у ЕУ стићи око милион избеглица. Европска десница је након Париза устала, тражи затварање граница. Словачки премијер Роберт Фицо говори о мигрантском стампеду, а Мари ле Пен тражи обуставу прихвата миграната и прогон исламиста. Да ли ће насиље исламиста у Паризу уздрмати и солидарност левице према мигрантима и преко ноћи нормализовати расизам деснице? Ко зна, али ако се позабавимо дубљим узроцима и везом миграција и тероризма, онда разлике између левице и деснице у погледу овог питања јесу и даље крупне.

Треба их управо сада подвући. Левица више говори о угроженим избеглицама, десница о лењим мигрантима. Док се конзервативци свуда противе азилу и мигрантима, левица упозорава да осим закона о избеглиштву треба доносити и законе о радним условима упошљавања угрожених. На страх домаћих радника од конкурентске дошљачке јефтине радне снаге, левица одговора: „Прекаризовани свих земаља уједините се.” Разлог је сличан интересни положај сиријских избеглица и незапослених Европљана. Масовна миграција из Сирије јесте глас народа против домаће диктатуре, исламистичког терора, али и против империјализма великих. То је сложени социјални покрет. Исламофобна европска десница се противи реци нефундаменталиста која стиже са истока, а коју угрожава фундаменталистички калифат. Да ли ће ратоборни расисти пропустити насиље у Паризу као своју шансу? Треба ли левица да толерише нови талас нетолеранције конзервативаца? Да сагне главу? Не. Упркос свему, не могу се релативисати просветитељство и хуманизам који су делом уграђени у однос ЕУ према мигрантима друге вере и културе. Избеглице не треба затварати у гета, него укључивати у друштво. Што је јача ова социјална компонента, то је снажнији отпор експлозивном расизму. Упркос злочинима исламиста, и даље треба јачати солидарност са избеглицама и рушити неолибералне догме егоизма.

Левица и даље треба да се чува десничарског рецепта за решавање избегличке кризе. Владајући кругови великих сила позивају на међународну одговорност. То је велика фраза великих. Левица треба да се дистанцира од овог појма јер се њиме много сумњивог насиља у прошлости правдало. Капиталистичка десница нуди и друга решења. Вероватно ће и даље бранити слободу кретања унутар ЕУ, али ће жешће штитити спољне границе. Али како бранити границе ЕУ када је Турска непоуздана и спремна на уцењивање? Ако је европски крупни капитал својим фабрикама за прераду рибе на афричкој обали уништио егзистенцију стотина хиљада рибара, ко може озбиљно узети борбу ЕУ против узрока миграција? Ако су Буш и Блер напали Ирак због јефтине нафте, ко може за озбиљно узимати „хуману” борбу Запада против исламског калифата? Све док трговински уговори између богатих и сиромашних земаља осигуравају привилегије богатих, ништа се неће променити. Зато је левица за солидарност са избегличком сиротињом и за промену капитализма. Десница је склона шовинизму и ксенофобији унутар капитализма. Не треба ни сумњати да ће користити масакр у Паризу за нову промоцију.

Како се понашати? Велики ће одлучити, а ми треба да се сетимо два обрасца из наше историје. Два опречна хабитуса. Први је Димитрије Туцовић, који је почетком 20. века доследно гласао против ратних националних кредита. Да је то чинила и остала европска левица, светског рата не би било. Други је владика Николај Велимировић, близак Љотићу, који је двадесетак година доцније писао да Срби бране крштену Европу од племена ниже расе са истока. Српска власт то данас не каже, тиме се хвали Виктор Орбан. Наша власт данас само пропушта сиротињу са истока оном истом Западу који покреће ратове на Блиском и Средњем истоку. Пропушта само онолико колико Запад допушта. Србија је лојални део режима управљања миграцијама. Солидарност српске власти није левичарска него меркеловска.

На крају, ко ће платити трошкове избеглица? У немачким новинама прочитао сам следећу причу. Заједно седе банкар, читалац таблоида „Билд” и избеглица и деле 20 комада кекса. Банкар узима 19 комада и каже читаоцу: „Пази да избеглица не узме твој кекс.” Другим речима, ништа се неће променити све док су банкари недодирљиви. Транзицијска отимачина није криминални чин, али отети назад отето јесте данас највећи криминал. Само уколико левица успе да ову једначину поново обрне, Европа ће бити кадра да у избеглицама види угрожену сиротињу, а не у културном и етничком погледу опасног другог, како то сугерише десница. Ни масакр у Паризу није довољан разлог да левица у новој кризи европских вредности напусти солидарност и тихо склизне у социјалшовинизам. Не Николај, него Туцовић.

*Професор Филозофског факултета у Београду