Зашто Париз, а не Бејрут

Бруји на друштвеним мрежама питање зашто су српски медији посветили далеко већу пажњу масакру организованом у петак у Паризу него покољу у Бејруту који се збио само дан раније или терористичком нападу у Кенији у априлу. Питају да ли су животи једних вреднији од живота других. Оптужују редакције за расизам јер нису исти значај придавале последњим жртвама бомбардовања у Сирији и Ираку.

Треба одговорити на ове оптужбе. Масакр у Паризу био је спектакл. Дакле, осмишљен је тако да привуче највећу пажњу. Радикализовани муслимани у граду који слови за најлепши на свету у петак увече пуцају по кафићима, разносе се на концертима и узвикују политичке пароле испред стадиона где се налази шеф Јелисеја. То је, у односу на изручивање бомби на Сирију или подметање експлозива у Либану, деловало као филм.

Потом, политичко насиље у Сирији, Ираку и другде у региону већ дуго је свакодневица која се више не сматра новошћу. Новинарско правило каже: „Није вест да је пас ујео човека, већ да је човек ујео пса.” Оно што је ретко, што се издваја, што „боде очи” – привлачи пажњу. Прошле године је у Либану изведено 200 терористичких напада, у Кенији сто, а у Француској ниједан. Нисмо навикли да бомбе падају по Паризу, па је ударна вест када се то ипак догоди.

Вест је многе дубоко узнемирила и због тога што је показала да Исламска држава више није регионална милиција која се бави својим калифатом већ добро организована терористичка мрежа са пипцима у Европи. Логично је да бринете када се јави могућност да је први комшија вашег детета у Бриселу или избеглица који пролази кроз вашу земљу – терориста.

Коначно, није расизам разлог што смо више извештавали о бомбама у Паризу него о експлозијама у Бејруту или Багдаду. То је ствар логике, историје, културе и – новинарског начина размишљања. Новинари пишу о ономе што занима њихову публику. Ако је извештавање о Паризу било пристрасно, онда је корен те пристрасности у гледаоцима и читаоцима који су тражили да до детаља знају шта се збива у земљи чијој се литератури, архитектури и моди диве. Извештаји о терористичким нападима у 10. и 11. арондисману међу најчитанијима су и најкоментарисанијима на сајту „Политике”, док извештаји о погинулима на Блиском истоку, жалосно је признати, готово да не побуђују никакво интересовање. Писали смо, није се читало. То што се српски медији и грађани више занимају за Европу него за, на пример, Африку сасвим одговара људској природи. Човека увек највише занима шта се дешава у његовој близини и људима сличним њему. Колико је међу вама оних који говоре француски, а колико оних који говоре арапски? Колико је нас читало Флобера, Волтера и Сартра, а колико... да, тешко нам је и да се сетимо либанског или кенијског аутора. Ђоковић игра на „Ролан Гаросу” па није чудно да изјављује да је шокиран нападима на Француску.

Много је вероватније да ће Србин настрадати у терористичком нападу у Паризу него у масакру у Бејруту. У француској престоници је повређено 14 грађана Србије, у либанској – ниједан. Многи наши грађани имају пријатеље и рођаке у Француској или планирају да тамо ускоро оду на студије, одмор или дочек Нове године. Није ли онда природно да наше читаоце више занима шта се збива у Паризу него у Дамаску?

Исмевани су они који су на „Фејсбуку” „прелепили” фотографије француском заставом, мада је онима који су их исмевали то била одлична прилика да се подсете које су боје српске тробојке. То су они исти који су на друштвеним мрежама качили слику експлозије изнад либанске престонице и писали: „Зашто нисте писали о овоме?” Једина невоља у томе јесте што на тој фотографији није био Либан. Критичари писања о Паризу толико су иначе заинтересовани за Исток да не разликују Бејрут од Палестине!