Баук дефлације

Учинићемо све што је потребно да погурамо инфлацију. Ову за наше прилике јеретичку реченицу изговорио је пре неки дан председник Европске централне банке Марио Драги.

Прекјуче на исту тему вицегувернер Народне банке Србије Веселин Пјешчић изјави да страх од дефлације у Србији није оправдан, као и да наша централна банка има механизме да избегне улазак инфлације у негативну зону.

Драги, први човек једне од најмоћнијих централних банака на свету, на 

Европском банкарском конгресу у Франкфурту, упозори да је инфлација и даље упорно знатно испод циља од два одсто и да му се све то дешава и поред тога што је ЕЦБ покренула 1,1 билион евра (1.100 милијарди евра) вредан програм куповине обвезница да би подстакла раст потрошачких цена.

У преводу, ЕЦБ сваког месеца, од марта ове до септембра идуће године, упумпаваће 60 милијарди евра месечно у робно-новчане токове земаља Монетарне уније не би ли покренула привредни раст, а тиме и инфлацију, која би као термометар показала да се економија моћне Европе полако подгрева. Залуд. О коликим парама је реч можда најбоље илуструје податак да је српској привреди и грађанима потребно скоро две године да створе 60 милијарди евра. Ни толике паре, завапио је први монетарац ЕМУ, нису биле довољне да би Европа остварила циљ – да подигне инфлацију бар до два бедна процента.

Дотле наш вицегувернер Пјешчић изјави да ми „имамо простор да, коришћењем конвенционалних инструмената монетарне политике избегнемо дефлацију. То је пре свега простор за додатно смањење референтне камате и стопе обавезних резерви”. А шта би друго. Ми немамо иза себе Европску централну банку и њених месечних 60 милијарди евра.

Али шта нам је, ипак, заједничко – ниска инфлација или страх од дефлације.

За разлику од ЕУ, Србија и са минималним растом привредне активности од око 0,7 до 0,8 одсто ове године и стопом инфлације од неких 1,4 процента, показује више него добре знаке рецесионог опоравка, али таква каква јесте, мала, отворена привреда, не може сасвим сама да се докопа сигурне луке. Њеној привреди неопходна је јака привредна локомотива оличена у ЕУ у коју бар 60 одсто своје робе извози. Али, ЕУ – стагнира. Нема тражње и поред толико готово бесплатних пара надохват руке.

Епилог, у септембру 2015. међугодишња инфлација у Европи била је испод један одсто у 35 од укупно 45 земаља, укључујући и 19 држава зоне евра. Негативну стопу инфлације – дефлацију, забележила је 21 европска земља.

Наша централна банка нема те паре, нити могућност да штампањем динара подстаче раст цена, а самим тим и привредни раст. У томе смо се својевремено, 1993, показали као светски рекордери са хиперинфлацијом од 313 милиона процената годишње. Ако може да се бира, боље ниска, па и нулта инфлација, него њен пожар.