Волтер, просветитељ и „гостионичар Европе”

Париска концертна дворана „Батаклан”, поприште масакра 13. новембра, налази се у Волтеровом булевару, који повезује Трг Републике са Тргом Нације. Волтер, нација, република – кључне речи француске политичке традиције, оне која вуче корене из 18. века...

Заправо, Французи своју епоху просветитељства и зову „Волтеров век”, наглашавајући тиме колики је печат овај велики књижевник и друштвено ангажовани мислилац оставио на своје доба у Француској и Европи. Дуговечан (1694-1778), вишеструко надарен, неуморног пера до самог краја, ватрен борац против предрасуда и неправде, а ипак прилагодљив свакој новој епохи, Волтер отелотворује осамнаестовековни идеал филозофа – мислиоца који избегава метафизичка, нерешива питања како би се посветио конкретном побољшању обичаја и назора, политичке и друштвене организације. Такав, просветитељски, филозоф не може се повлачити у свој кабинет, него мора потпуно уронити у салонски, па и дворски живот, учествовати у идејним и политичким расправама, редовно се оглашавати памфлетима, писмима, књижевним и научним текстовима. Волтер је у том смислу доминирао Европом, лако читан јер је француски у 18. веку био европски језик учености и културе: стално је публиковао дела најразличитијих жанрова, од књижевних (епске и пригодне поезије, позоришних комада, филозофских романа и прича), преко великих историјских синтеза којима је препородио историјску науку, културолошких и филозофских расправа, приказа туђих филозофских и научних теорија ради популаризације знања, студија Библије, па све до анонимних или потписаних полемичких написа (сетимо се убојитих напада на Русоа). Поред тога, Волтер се дописивао са крунисаним главама, племићима и грађанима разних професија, енциклопедистима, уметницима, пословним људима, ученим пријатељицама, шаљући по неколико писама свакога дана свог дугог живота (у његовој преписци објављено је преко 20.000 писама, која чине пребогату хронику епохе). Своју друштвену мрежу одржавао је штедро пружајући гостопримство угледним, али и скромним посетиоцима из разних земаља на свом узорно и модерно вођеном имању „Ферне” крај Женеве, које је постало стециште доброг друштва и обавезна тачка на мапи кружног путовања по Европи: пошто је понекад за трпезом имао четрдесетак гостију, Волтер се прозвао „гостионичарем Европе”!

Волтер је тако заговарао космополитски дух и братство међу људима, важна начела просветитељства. Жестоко је критиковао ропство (не само као институцију, него и свако подјармљивање духа), безумље и окрутност рата. Но, најизразитији вид његовог друштвеног ангажмана односи се ипак на борбу против фанатизма, а за толеранцију.

Фанатизам је у 18. веку био инспирисан верским (не и политичким) убеђењима, а у Француској пре свега нетрпељивошћу између државне католичке вере и прогањане протестантске. Волтер се острвио на католичку цркву (узевши за девизу „Смрвите бестидницу”). Наводио је католички покољ прoтестаната у Вартоломејској ноћи као најгнуснији пример фанатизма; али и осниваче протестантизма Лутера и Калвина сматрао је фанатицима и тиранима, а кроз критику Мухамедовог фанатизма разобличавао је хришћански фанатизам.

Волтер се поносио својим ангажманом („Жан-Жак пише да би писао, а ја пишем да бих делао”). Нарочито се прославио у одбрани неправедно осуђених жртава католичке нетрпељивости, које су шездесетих година осамнаестог века страдале у судским процесима; углавном је успевао да преокрене судске пресуде. Најчувенији је процес вођен против породице Калас – млади протестант нађен је обешен у Тулузу 1762, а за његову смрт оптужен је младићев отац, који је наводно хтео да спречи да се овај преобрати у католичанство. Отац је осуђен без трунке доказа, на основу говоркања и предрасуда, па погубљен у најстрашнијим мукама. Ужаснути Волтер започео је јавну кампању, прву такве врсте („Треба узбунити читаву Европу”), послао скоро 500 писама, објавио драгоцену „Расправу о толеранцији” (1763) и низ других написа, и најзад издејствовао да стари Калас и породица буду рехабилитовани 1765.

Убеђен да множина вера у једном друштву осигурава међусобну трпељивост (док је доминација једне вере пут у деспотизам, а супарништво две вере у једној држави пут у грађански рат), Волтер се залаже за снажну световну власт, која треба да контролише и неутралише црквену. Овај став је касније, не баш с правом, тумачен као Волтерово заговарање световне државе. И уопште, мора се признати да је Волтеру улога симбола француског просветитељства донекле наудила. Чита се површно, поједностављено или пригодно, у складу са намером тумача и потребом тренутка (рецимо, да ли је био радикални или умерени антисемита, да ли је у крајњој линији осудио Мухамеда или признао вредност исламске теократске концепције друштва, итд), а понекад се и заборавља негативна страна његове острашћености.

Врхунски домети његовог ангажмана остају вера у људски разум, критички дух, борба против празноверја свих врста јер из њега се рађају злочини, антиклерикалистичко залагање за једно интимно верско осећање окренуто моралним начелима пре него теолошкој догми и обредима, позив на међусобну толеранцију друштвених група, вера у напредак човечанства упркос застоја и падова. Учинак Волтеровог „Кандида”, који на приступачан начин сажима ове идеје, може се стога шаљиво поредити са просветитељским подухватом века, Дидроовом „Енциклопедијом” – када је једног енглеског лорда син питао да ли треба да купи „Енциклопедију”, овај му је посаветовао да је свакако набави, па да седне на њене дебеле томове и прочита „Кандида”.

*Доцент, Катедра за романистику, Филолошки факултет у Београду