Извозићемо жито у свет, а изгубићемо писце

Писци су до сада у Аргентини били задовољни иако је време тржишног диктата многе натерало да забораве на уметност и да се посвете резервним занимањима. У Буенос Ајресу су, ипак, опстали левичарски књижевни кружоци, захваљујући издашној помоћи државе, па је аргентинска литература са групом писаца била почасни гост на последњем Париском сајму књига и на највећој латиноамеричкој смотри књижевности у Гвадалахари. Случај је хтео да Карлос Алета, аргентински књижевни критичар, писац и уредник јединог књижевног додатка на латиноамеричком континенту, прође кроз Београд баш када је у његовој домовини за новог председника изабран Маурисио Макри, досадашњи градоначелник Буенос Ајреса, експлицитни поборник тржишне економије и противник државних субвенција .

Предвиђа се да ће Аргентина пратити Бразил и Русију по извозу жита и соје јер ће се великим латифундистима укинути порези на извоз. Али, да ли ће у тој трци великих бројева остати мало новца за подршку талентованим писцима?

Бојим се да неће. Сетите се само да се чак и у великим америчким медијима укидају или скраћују културне рубрике и додаци. Само пре неколико година Вашингтон пост је укинуо књижевни подлистак и извештаје о новим књигама доноси у оквиру страница о разоноди. Књижевни додатак чији сам уредник излази сваког четвртка у оквиру државне новинске агенције Телам и купују га многи листови у Аргентини и широм шпанског говорног подручја.

Идеја је да се да шанса и оним жанровима који никада не могу да буду бестселери?

И да се малим издавачким кућама које игноришу велики медији пружи шанса да се чују и виде. Велики издавачи имају уз себе велике медије, монопол, папир, штампарије, велике награде... А најчешће мали и невидљиви издавачи имају довољно слуха и времена за проналазак правих талената. Тржиште се занима само за оно што се продаје. Ако је то соја, или жито, то им је важније , па макар се у Аргентини роди неки нови Борхес или Маркес.

Каква је данас улога књижевника, или интелектуалца. Нема више једног Емила Золе, или Жан Пол Сартра који су преокретали јавно мнење и својим визијама утицали на цео свет? Има ли их бар у Латинској Америци?

Ако говоримо о ангажованим писцима они су постали ретки. У Аргентини је то био Хулио Кортасар, или на пример Ернесто Сабато који је направио пролог за књигу „Никад више“ (Нунца мас) , где се уз документе о несталима у војној диктатури (1976–1983) описују злочини које су починили главешине де факто режима. Данас на нашем континенту нема више класичних војних диктатура, па и такав књижевни ангажман нестаје. Уосталом, данас писце нико не чује. Много се више слушају неки холивудски глумци, редитељи или рок звезде.

Само велики медији, они у власништву крупног капитала, добијају глас и право да испричају своју истину?

Откад је велики бизнис дошао у посед мадридског Паиса и Мунда (два најзначајнија шпанска дневна листа), води се медијска кампања против аргентинске левичарске владе. Њима не одговара политика Кристине Киршнер да врати у државно власништво велике компаније.

Како оцењујете извештавање о терористичком нападу на Париз? Да ли је и ту дошла до изражаја једнострана истина ?

О убицама које су извршиле терористички напад у Француској све знамо: и ко су и како изгледају и где живе и чиме се баве. Знамо и трагичне приче о свакој од 130 жртава. Цео свет је видео њихове слике, сазнао за патње породица, трагедија је описана у најситнијим детаљима.

А које су жртве остале анонимне и безличне?

Одмах после париског масакра француски авиони бацили су бомбе на Сирију. Не знамо ни ко је, именом и презименом, бацао те бомбе, ни колико је људи погинуло. Не знамо колико је деце усмрћено. Не знамо како се они зову, нити смо видели њихове слике. То је моћ и монопол великих медија: да никад не говоре о овој другој истини. Да нико у свету не може да докучи колико је цивилних жртава у Сирији. Они се сви колективно зову колатерална штета. Не оправдавам никога али бих волео да знам имена мртвих људи у Сирији. Као да постоје мртви првог и другог и трећег реда.