Танки водич кроз хуманистичке вредности

Знаш ли ти колики је војни буџет Кине? То нико не зна. Не знају ни Кинези, можда само двоје, троје њих! Заиграће мечка и пред Белом кућом. До тада, наше је, да чекамо и ћутимо – каже ово негде на самом почетку „Смрдљиве бајке“ Мирослава Момчиловића, Краљ клошара у лику и телу Петра Божовића.

Камера Александра Илића „слика“ га у бајколико ведрим тоновима док седи испред тог свог „краљевског дворца“ насред депоније и док пред својом пиранделовском дружином, ламентира над судбином света. Гледаоцу заигра срце, у свест призива претходне Момчиловићеве филмове: „Седам и по“, „Чекај ме ја сигурно нећу доћи“ и „Смрт човека на Балкану“. Са радошћу очекује како ће и у „Смрдљивој бајци“, несвакидашњој љубавној причи, овај сценариста и редитељ око основне драматуршке нити поново разрађивати онај свој чувени гротескни или црнохуморни концепт морала и градити богату галерију ликова. Нажалост, овог пута то није случај.

У „Смрдљивој бајци“ на делу је нека врста сценаристичког минимализма. Нема превеликих дубина, нема ширина. Не одмиче се далеко од кратког синопсиса: главни јунак алкохоличар Мома – бескућник што живи у напуштеним фабричким погонима, „на кеца“ се заљубљује у алкохоличарку Ему – бескућницу што живи у шахту, једно другом лече старе ране, венчавају се, на меденом месецу проналазе дете и утроје настављају да живе. Баш као у бајци, али без окрутних краљева и злих вештица. Без драматуршких обрта који би појачали дијапазон ишчекивања и без веће снаге друштвено-социјалног ангажмана који се од аутора филма, чији су јунаци бескућници, по природи ствари очекује.

Чињеница је да „Смрдљива бајка“ одише топлином, да у овом филму постоји љубав, разумевање за другог, пријатељство, породица, задовољство малим стварима. Момчиловић на то подсећа, али се може стећи утисак да се задовољио тиме да начини само танки водич кроз ове хуманистичке вредности, рачунајући можда да ће све оно што недостаје на папиру својом снагом, знањем и умећем надоместити глумци и квалитетан тим који је окупио око себе.

Постојала унапред смишљена или не, тек оваква филмска математика се исплатила. Велико је задовољство гледати поново на великом екрану тог расног глумца Жарка Лаушевића у улози човекољубивог Моме Петковића. Верује му се, ужива у његовим глумачким финесама којима оплемењује свој лик и с лакоћом доказује да „слобода смрди“ и диви се што га тај искрени глумачки жар ни после 15 година одсуства није напустио.

 За хвалу је и Јелена Ђокић у улози Еме – сва несрећа овог филмског лика исписана је на глумичином лицу и ту је, у њеним очима. Весели свака појава „мапетовског“ двојца – Милош Самолов и Небојша Илић у улогама класичних градских „ћошкароша“, представника пропале радничке класе што „нема више шансе да дође на власт, јер је стално пијана“...

Чврст ослонац редитељ Мирослав Момчиловић у креирању свеукупне атмосфере топлине и ведрине филма има у директору фотографије Александру Илићу, а снажну подршку и у искусном монтажеру Петру Јаконићу чији су монтажни шавови тако фино опшивени да се не виде.

Један од продуцената овог филма је и Британац Мајк Дауни, а како је он и један од програмских челника Пулског фестивала, могуће је очекивати да ће на лето „Смрдљива бајка“ заиграти и пред седам хиљада људи у пулској Арени. У међувремену, погледајте га и ви.