Мирослава

Мирослава Миленовић из Савета за борбу против корупције заслужује нашу подршку и нашу заштиту. Зато што се бори против корупције, и зато што је прошлог викенда постала жртва физичког напада.

То је принцип. Човек може да мења мишљења, али не сме да издаје начела.

Истражујући стање у српским медијима, Мирослава је кренула стопама Верице Бараћ, легендарне председнице овог тела која је пратила токове новца да би открила зашто је српски новинари игноришу и бојкотују кад су јој искуства развијених демократија говорила да је штампа природни савезник бораца против корупције. Те 2011. године Веричин извештај изузетно је непријатно изненадио ретке грађане који су за њега имали среће да чују. Траг новца је показао да су водећи српски медији, попут тада најтиражнијег „Блица”, из буџета државних установа кроз уговоре примали стотине хиљада евра како би промовисали функционере и њихове политичке странке. Није чудо да се нико од водећих медија није заинтересовао за њен извештај. Била је једнако немилосрдна и према опозицији.

Далеко од тога да српски медији данас бојкотују Мирославу Миленовић, проблем је пре да она не стиже да одговори на сва њихова питања. Њена одлука да безбедност не тражи од полиције, којој не верује, већ од јавности, кроз интервјуе „Пешчанику” и телевизији Н-1, чини се рискантном и наглашено политичком. Донекле и етички спорном, будући да госпођа Миленовић професионално обучава српске полицајце у финансијској форензици. Но за некога коме је посао да копа за траговима и доказима, необичан је начин на који форензичарка води, односно не води истрагу свог сопственог случаја. Говори о мотивима а да претходно није помогла да се установе чињенице.  

Да ли тако истражује и корупцију? „Политику” је оптужила да је „поприличан корисник буџетског новца”, али је није занимало да провери која је сврха уплата на рачун нашег листа под шифром 221. Када новинари „Политике” кажу да је реч о продаји огласног простора за јавне позиве и тендере, који су иначе део борбе за транспарентност а против корупције у јавним пословима, она одбруси да Савет нема времена да то утврђује.

Па зар посао Савета не би био да нађе доказе о корупцији пре него што у јавност изнесе сумње и оптужбе? Колико је тешко утврдити шта стоји иза шифре 221? „Политика” ће о томе ускоро известити читаоце, које је Мирослава Миленовић можда оставила у погрешном уверењу да лист живи на буџетским дотацијама, иако није буџетски корисник и не прима од државе ни субвенције ни позајмице.

Знам да ризикујем да ме госпођа Миленовић прогласи припадницом „политичких босанско-напредњачких лобија” у медијима, какве је већ „открила” у полицији. Али нека схвати моје разочарење што се форензичарка против корупције у медијима, служи етничким стереотипима и мутним алузијама.