Оно што је знано сваком детету

Че­сто се де­ша­ва да на књи­жев­ној ве­че­ри или ка­квом ли­те­рар­ном ску­пу у ино­стран­ству бу­ду при­сут­ни и на­ши љу­ди. Не­ки, по пра­ви­лу мла­ђи, и ина­че до­ла­зе на слич­не про­гра­ме. Не­ки ста­ри­ји су не­ка­да дав­но не­што чи­та­ли. Не­ки су са­мо као кроз ма­глу чу­ли за на­гра­ду, на­слов књи­ге. Има и оних ко­ји по­ве­ду та­мо­шњег при­ја­те­ља или при­ја­те­љи­цу, јер за по­нос је то што у њи­хо­вом но­вом гра­ду го­сту­је пи­сац из Ср­би­је. Ме­ђу­тим, де­ша­ва се да књи­жев­ној ве­че­ри у ино­стран­ству по­вре­ме­но при­су­ству­ју и на­ши љу­ди чи­је раз­ло­ге до­ла­ска ни­је мо­гу­ће на­мах до­ку­чи­ти. 

 

Исти­на, по­сто­је на­чи­ни да се та­кви пре­по­зна­ју. Они се то­ком ве­че­ри увек из­но­ва, ка­да пи­сац има реч, два пу­та чу­де, два пу­та се сме­ју, два пу­та по­твр­ђу­ју гла­вом, и то­ме слич­но, а не­ка­да чак и два пу­та апла­у­ди­ра­ју. Пр­ви пут ка­да пи­сац не­што ка­же на срп­ском је­зи­ку, а дру­ги пут ка­да пре­во­ди­лац пре­ве­де исто. Та­кве љу­де из­два­ја и то што све на­бро­ја­но ра­де ве­о­ма на­гла­ше­но. За­то што же­ле да на­ступ њи­хо­вог зе­мља­ка по­што-по­то успе. Али, и за­то да стран­ци­ма, са ко­ји­ма ко зна од ка­да жи­ве, по­ру­че – ка­ко су, ето, и они ка­дри да не­ка­да не­што бо­ље од њих раз­у­ме­ју. 

 

Ипак, ово ни­је све. По за­вр­шет­ку про­гра­ма, ако се па­жљи­во гле­да, при­мет­но је да ти и та­кви на­ши љу­ди ме­ња­ју рас­по­ло­же­ње. Сти­дљи­во сто­је по стра­ни. При­мет­но је да оном ћа­ска­њу по­сле књи­жев­не ве­че­ри ни­су вич­ни. По­ну­ђе­но пи­ће не­ће узе­ти, јер сма­тра­ју да њи­ма та­ко не­што не при­па­да. За­пра­во, у ве­ћи­ни слу­ча­је­ва они ни­ка­да ра­ни­је ни­су ни при­су­ство­ва­ли књи­жев­ном про­гра­му, слич­ној три­би­ни. До­шли су са­ми, не­ма­ју с ким да по­раз­го­ва­ра­ју, али би да с пи­сцем раз­ме­не реч-две, па че­ка­ју, вре­ба­ју тре­ну­так ка­да он ни­је окру­жен дру­гим љу­ди­ма, ка­да ни­је, ка­ко им се чи­ни, за­у­зет ва­жним раз­го­во­ри­ма... Не­ки пут уоп­ште не ску­пе хра­брост и оду ту­жни. А ка­да при­ла­зе ру­ку пру­жа­ју још из­да­ле­ка, па ка­да и пи­сац ис­пру­жи ру­ку, они се ду­го ру­ку­ју, ре­ше­ни да пи­сца не пу­сте док му не ка­жу све што су на­у­ми­ли. Длан им је, да­бо­ме, ве­ли­ки. Или је огру­бео. Од оне су ге­не­ра­ци­је ко­ја се ов­де ни­је ба­ви­ла нај­фи­ни­јим по­сло­ви­ма. Да се при­ме­ти­ти: му­шкар­це сте­же кра­ва­та, рет­ко је но­се; же­не су ма­ло не­си­гур­не у тим ци­пе­ла­ма по­ви­ше­них пот­пе­ти­ца...  

 

У јед­ном тре­нут­ку ру­ку ипак пу­шта­ју. За­пра­во, ру­ку пи­сца пу­шта­ју тек по­што су два пу­та из­ре­кли име и пре­зи­ме. Дру­ги пут, да по­твр­де, увек по­ла­ко, сри­чу­ћи сло­го­ве. Ова­кав на­чин из­го­во­ра обич­но збу­ни пи­сца. Он ми­сли да тог чо­ве­ка или же­ну зна, или би мо­рао да зна, јер за­што би не­ко то­ли­ко на­гла­ша­вао ка­ко се зо­ве. Исти осе­ћај збу­ње­но­сти тра­је и док са­го­вор­ник, та­ко­ђе по­ла­ко, са­да већ при­по­ве­да ода­кле је... Ако је из не­ког гра­да, он ће ре­ћи и из ког је де­ла тог гра­да, на­ве­шће ули­цу, стра­ну ули­це, не­ка­да и број згра­де, има ли у уну­тра­шњем дво­ри­шту то­по­ла, или је та­мо са­мо јед­на ли­па ори­ја­шке кро­шње, где су у том гра­ду нај­бо­ље пе­ка­ре... Ако је са се­ла, он ће ре­ћи и на­зив за­се­о­ка, и ко­ли­ко у том за­се­о­ку има ку­ћа и ду­ша, и ис­под ко­је је пла­ни­не, и чи­ме су се ње­го­ви ба­ви­ли од ста­ри­не, у бли­зи­ни ког је ма­на­сти­ра ње­го­во има­ње, крај ко­је ре­ке, а он­да и то да ли је ви­ше или ни­же мо­ста... Нео­че­ки­ва­но мно­го по­да­та­ка до­дат­но збу­њу­ју пи­сца. Са­да му се чи­ни да чо­век или же­на са­мо што му не ка­жу: срам те би­ло, ка­ко то да ме не пре­по­зна­јеш. 

 

Сле­ди пи­та­ње: зна ли пи­сац где је на­ре­че­на ку­ћа, се­ло, град? Ако пи­сац по­твр­ди, са­го­вор­ник ће за­чки­љи­ти, као да це­ни да ли пи­сац го­во­ри исти­ну. Па ће се осмех­ну­ти. Ши­ро­ко. Овим као да је ис­пу­ње­на свр­ха до­ла­ска на књи­жев­но ве­че. Ако пак пи­сац ка­же да не зна, да ни­ка­да ни­је био у том кра­ју Ср­би­је, са­го­вор­ник ће га по­гле­да­ти ту­жно, раз­о­ча­ра­но, не­ки пут и с пре­зре­њем. Па ће ску­пи­ти усне. Стег­ну­ти их гр­че­ви­то. 

 

Би­ло ка­ко би­ло, раз­го­вор се обич­но за­вр­ша­ва ти­ме што чо­век или же­на ка­жу ко­ли­ко ду­го жи­ве у ино­стран­ству, шта су све сте­кли, ка­да су по­след­њи пут би­ли у род­ном кра­ју. Увек с бо­лом у гла­су. Не­ка­да им успе да по­ла­ко, на­гла­ша­ва­ју­ћи ре­чи, до­да­ју и ка­ко им је ве­о­ма дра­го што је пи­сац ту, они ни­су чи­та­ли, али су до­шли да чу­ју не­што на на­шем је­зи­ку... А он­да се увек по­ја­ви не­ко тре­ћи, бр­жи и вич­ни­ји слич­ним ску­по­ви­ма, по­вла­чи пи­сца на стра­ну... Ма­ло­ча­шњи са­го­вор­ник од­сту­па. Ка­да га пи­сац по­но­во по­тра­жи по­гле­дом, он је већ не­стао.

Де­ша­ва се да су на књи­жев­ној ве­че­ри или ка­квом ли­те­рар­ном ску­пу у ино­стран­ству при­сут­ни и та­кви љу­ди. За­пра­во су до­шли да пи­сцу ка­жу ка­ко се зо­ву и ода­кле су. За­пра­во су до­шли да им на та­ко не­што не бу­де уз­вра­ће­но ов­да­шњим пи­та­њи­ма: ка­ко сте оно ре­кли, а чи­је је то име и пре­зи­ме, а је ли то јед­на од оних др­жа­ва ко­је су на­ста­ле по­сле рас­па­да, а где је то, тај ваш град, то ва­ше се­ло? Ако ико зна, пи­сац би мо­рао да зна. Ако пак не зна, са­зна­ће те ве­че­ри. Мо­жда ће о то­ме и пи­са­ти. Ста­ви­ти све у при­чу. Мо­жда ће, ка­сни­је, ту при­чу и пре­ве­сти. Зна­ће се он­да и ов­де оно што је код нас зна­но сва­ком де­те­ту.