Кад је занат био златан

Панчево – Мало је традиционалних занатских радњи данас у Панчеву. Раде крзнар, часовничар, неколико бербера, обућара и посластичара, а по околним селима могу се наћи понеки ужар, корпар, па и ковач и сарач… Тек је неколико мајстора који на зидовима својих радионица имају „мајсторско писмо”. Занат се задржао у имену панчевачког Општег удружења, које броји неколико стотина чланова, али у којем преимућство имају приватни предузетници.

Овако неславна статистика прикрива славну прошлост занатства које се у Панчеву мери вековима. Тачније, ове године, низом свечаности, богатом монографијом, аутора Зорана Ротара и Мирослава Жужића, документарним филмом и изложбом у Народном музеју, обележава се 220 година од када су ондашње занатлије 1795. године од цара Франца Јозефа добили „Артикуле за калфе” и основали своје Удружење са еснафским одељењима.

Великим јубилејом град на Тамишу уклопио се у Дане европске баштине, чија је тема ове године „Стари и традиционални занати – очување и одржање”.

– Први су еснафе добили бачвари, ковачи, ужари, кројачи, опанчари… Сваки је имао своју заставу, амблем и печат, а сви се владали по правилима доброг пословања. Поштовало се умеће, гледало да цене буду умерене, да нема нелојалне конкуренције, шегртима и калфама уливани су морал и радне норме. Наравно, највише су се поштовале муштерије – каже за „Политику” ауторка изложбе Александра Јаковљевић, кустос етнолог панчевачког Народног музеја. 

Варош тог времена живела је између две царевине, Турске и Угарске. Слободни војни комунитет постаје 1794. године, добија специфичан, граничарски колорит и своја утврђења. Коаутор изложбе, историчар Срђан Божовић, инсистира да је најтачнији опис ондашње вароши да је Панчево био град занатства, и то најмоћнијег у Војводини. Јер, све делатности нису стварале толики приход као што су то чиниле занатлије, којих је било највише, разврстане у чак 46 струка. Били су поштовани. Мајстор није могао бити било ко. Када би се за неког рекло да је мајстор, то није значило само да је мајстор свог заната, већ да је високог моралног интегритет и поштован.

Али, постати мајстор није било лако. Калфе, који су најпре шегртовали, морали су да „пеку” занат вандрујући по Европи. Када након четири године напуне „вандровку”, налик данашњој радној књижици, морали су и да покажу шта су научили. То је значило да им панчевачки мајстори најпре дозволе да направе ремек – мајсторски рад, а ако би комисија и еснафска управа били задовољни, млади калфа би добио „мајсторско писмо” или „изучену књигу”, као доказ да је „памет примио, да безуман не остане”, а онда како обичај налаже и частио – плаћао „цех”, приређујући закуску.

Ремек би обично завршавао као најбоља реклама на улазу у радњу, па до данас остаде и израз „ремек-дело” за врхунски квалитет нечијег рада. По умећу и реномеу, читаве породице занатлија су се препознавале коленима уназад, а неретко су им се тако и надевала презимена. Данас у Војводини има Колара, Дрндарских, Ћурчија, Брдара, Варагића…

– Збирка етнографског одељења Музеја обогаћена је нашим истраживањима на терену, али и алатима и машинама које су нам све поклањали власници који све чешће затварају своје занатске радње. У Европи се све више цени ручни рад, а код нас се, нажалост, напушта традиционални занат под притиском тржишта – истиче Александра Јаковљевић.