Естетска грешка –слика либералног капитализма

„Коме припада свет?” запитаност је уметнице Маргарете Керн, којом је насловила своју изложбу у Ликовној галерији Културног центра Београда, преиспитујући позицију човека у времену кризе – политичке, економске, ратне... Као добитница награде КЦБ-а на 54. Октобарском салону, гошћа из Велике Британије добила је прилику да излаже у галерији ове куће – пред публиком се до 12. децембра налазе три видео-анимације, на којима Кернова ставља тело у центар слике, њиме манипулише, боји га, доцртава, брише, трансформише. Људске фигуре опиру се полицајцима који покушавају да их извуку из масе, студентски активисти позивају на бунт против либералног капитализма, жене у мирном протесту пркосе – на некима од радова пратећи звук снимљен је на берзи, било да је реч о комешању брокера, било о гонгу који означава крај трговачког дана, понегде се чују делови композиција познатих аутора, активистички говори, делови уметничких текстова. И баш нас зато идеје Маргарете Керн из уметничке тишине премештају у свет насиља, конкретног, политичког али или оног које производи глобална економија.

– Неколико година била сам посматрач свега што нам се дешава у последњим деценијама. Живим у Британији већ 23 године и пре пет година конзервативци су дошли на власт, увели кризне мере и срезали здравство, културу, образовање... Све су то технике неолибералног капитализма, којима држава сме мање шири добро, а све више постаје менаџер капитала. Било је доста протеста у то време, у некима сам учествовала. Покушали смо на један несвакидашњи начин нашом ангажованошћу да укажемо на ситуацију. У једној од галерија уметници су се обукли у кловнове, армија кловнова потпуно је збунила полицију, протест је постао позориште, циркус. Две године након тога, кад се све слегло, решила сам да кроз уметнички рад кажем понешто о томе – објашњава Маргарета Керн.  

Наша саговорница користи још једно оруђе – технику нужног квара, односно естетске грешке у поступну анимирања слике. Реч је о несавршеностима које посматрача, по мишљењу критичарке Јелене Петровић, увлаче у свет који је ауторка креирала а који потцртава све невоље света у којем живимо. Намерно изгребан кадар или намерно прескочена секвенца звука имају своју јасну функцију, то је нит која се провлачи кроз сва три рада и која их спаја.

– У раду „Тела која не могу више да поднесу, слике које не могу више да поднесу” користила сам снимак који се појавио на вестима поводом уметничке и полицијске интервенције у инсталацији Тадашија Кавамате и Кристофа Шајдигера, која је 2013. била део Сајма уметности у Базелу. Будући да је рад био постављен на јавном тргу а изазвао је револт јавности и уметничког света, у име тога унутар те инсталације направљена је журка, као вид уметничког активизма. У једном тренутку интервенисала је и полиција, јер уметници нису хтели да угасе музику у касним вечерњим сатима. Насиље полиције у овом случају реферише на уништење како уметничког дела тако и самог активизма. Звука нема, сваки трећи кадар сам прескочила, а снимљени материјал се помера напред-назад. Личи на грешку која то није. Одсуство гласа јесте, заправо, прећутни механизам функционисања уметничког света данас – каже наша саговорница.

Један од радова усмерен је тако да се емитује на поду галерије док други видео посетилац гледа на великом паноу, који је са задње стране подупрт џаковима са песком. Откуд уметници идеја да део галерије уреди тако да подсећа на барикаде? Како објашњава, реч је о намери да се уметнички простор и физички прилагоди теми.

– Барикаде увек асоцирају на неко пробијање, на акцију. То физичко ограничење има своје значење као и посматрање самог рада. Због тога се оно што сам представила може комплетно доживети само ако се погледа на лицу места. Рад на мрежи, ако га гледате на интернету, нема ту јачину – оцењује ауторка.

Маргарета Керн (1974, Хрватска) визуелна је уметница која свој друштвени и политички ангажман изражава кроз фотографију, филм, анимацију, цртеж, текст и инсталацију. Дипломирала је ликовну уметност на Голдсмит колеџу, а магистрирала визуелну антропологију на Универзитетском колеџу у Лондону. Излагала је самостално и на групним изложбама У Великој Британији, Швајцарској, Мађарској и у региону. Живи и ради у Лондону и Корнволу.