Ауторска снага филмских дебитаната

Заиста постоји много филмова о истребљењу Јевреја током Другог светског рата и многи од њих, са својим унапред зацртаним емотивним ставом, имали су фрустрирајући приступ овом мрачном периоду историје. Наравно, има и веома успелих филмова на ову тему, попут Спилбергове „Шиндлерове листе” који је веома добар филм. Драматичан је, готово епски, али то је филм о преживљавању и опстанку. Сматрам да је опстанак лаж и изузетак и зато је „Шаулов син” филм о стварности и смрти, о људском бићу у фабрици смрти.

Овако је пролетос у ексклузивном интервјуу за „Политику” говорио мађарски редитељ Ласло Немеш, одговарајући на питање по чему он сматра да се његов дебитанстки филм, награђен Гран пријем и наградом критике у Кану, разликује од других снимљених на сличну тему. Лично, склона сам да тврдим да је „Шаулов син” био убедљиво најмоћнији филм овогодишњег Кана, као ауторско филмско дело кохерентне и ригорозно процесуиране режије, у којем је на прилично оригиналан начин, уз визуелну надмоћност, испричана још једна прича о страхотама у логору Аушвиц. Тај звук из филма дуго ће вас пратити. Тај посебан звук фабрика смрти. Гласови и језици који се мешају, командна вика, врисци и повремена ужасавајућа тишина. И призори који као да су изашли из Дантеовог пакла, које гледалац дубоко проживљава активно надмаштавајући све оно што визуелно изостаје из оптички сужених кадрова овог маестрално урађеног дебитантског дугометражног играног филма који је сада пред публиком 21. Фестивала ауторског филма у Београду.

Немешов „Шаулов син” тематизује постојање јеврејских логораша припадника такозваног Зондеркоманда и њихову побуну 1944. као једину оружану побуну у историји Аушвица,о чему је говорио и Клод Ланцман у незаборавном филму „Шоах”. Фокусирајући се на судбину мађарској Јевреја Шаула Аусландера, члана логорског Зондеркоманда, Немеш нуди несвакидашњи приказ логораша који су били задужени за чишћење и проветравање гасних комора, паљење и одржавање пећи у која су се свакодневно бацала тела убијених Јевреја, за вођење логораша у смрт, за сортирање њихове одеће и вредних ствари, за прање крвавих подова, за одвожење и бацање људског пепела у реку. За Шаула, баш као и за друге „зондеркомандовце” овај „посао” постаје дневна рутина под надзором есесоваца, обавља се без икаквих емоција. Све до тренутка када међу лешевима угледа тело дечака за којег ће помислити да му је син, али и „божији гласник”, када почиње његова грозничава борба за сакривање тела и спречавање његовог спаљивања.

Из филма „Шаулов син” Ласла Немеша (Фото: Фестивал ауторског филма)

Немешов филм може најснажније да „зазвечи” међу такмичарским филмовима овогодишњег ФАФ-а. Међу овогодишњим „борцима” за награду која носи име „Александар Саша Петровић”. А међу такмичарима су између осталих и црно-бели источни вестерн „Аферим” румунског редитеља Раду Жудеа (берлински „Сребрни медвед” за најбоњу режију), „Благо” Жудеовог земљака Корнелију Порумбоја, „Земља и сенка” вишеструко награђивани колумбијски дебитантски филм Сезара Угуста Ачаведе („Златна камера” у Кану, „Сребрни Александар” и још две награде у Солуну), „Наша свакодневна прича” босанске редитељке Инес Тановић у којем главне мушке улоге тумаче Уликс Фехмију и Емир Хаџихафизбеговић.

Како на 21. ФАФ-у значајним делом царују дебитанти, онда још реч-две о једном од врло добрих дебитантских филмова, о колумбијском „Земља и сенка”. Филм је сниман у сепија тоновима на плантажама шећерне трске у Колумбији, даје портрет сеоског живота разапетог око породице која се бори за опстанак. Уз минималну употребу дијалога и спор темпо, Ачеведо нуди галерију ликова који су наизглед емотивно суздржани под теретом животних тешкоћа, дискретно ширећи границе ове своје једноставне сеоске приче до погледа на данашње колумбијско друштво, уз употребу мешавине симболизма и реализма. И уз емотивни набој који се спонтано, сасвим природно јавља. Врло добар филм.

Са дебитанстким филмом 21. ФАФ је и започео. Са овогодишњим Венецијанским победником – „Из даљине” венецуеланског редитеља Лоренца Вигаса. Филм снажног и аутентичног визуелног стила (сниматељ је Серђо Амстронг, директор фотографије Траперовог филма „Клан” и Лареновог „Но”), интригантне и опскурне приче са мрачним тоновима и неочекиваним расплетом, има све потребне предуслове за оно што се зове – успешан дебитанстки филм.

Лоренцо Вигас (Мерида, 1967) до сада није био превише познат међународној филмској јавности. У родној Венецуели ради документарне филмове. Са кратким играним филмом „Слонови за незаборав” био је награђен пре неколико година у Кану. У разговору за „Политику”, вођеним два дана пре доделе „Златног лава”, признао је да би реализација филма била немогућа да у помоћ није ускочио славни мексички писац, сценариста и редитељ Гиљермо Ариага и да је највећи утицај на његов визуелни стил имао његов отац Освалдо Вигас, који је веома важан сликар у Јужној Америци.

Вигас у филму „Из даљине” тематизује усамљеност и чежњу кроз лик Арманда, човека неспособног да другима допусти физички додир. Покреће и хомосексуалност као тему. У интервјуу за „Политику” Вигас је о томе рекао и следеће: „То се зове `девичански комплекс`. Постоје тренуци у детињству када почињете да отварате своје тело за додире, откривајући и оно што је изван вашег тела. Уколико се нешто догоди што утиче на тај природни процес у развоју, можете остати заробљени у том `девичанском комплексу`. Тема хомосексуалности занима ме зато што се она у земљама Латинске Америке одбија и одбацује. Ипак, рекао бих да је овај мој филм више о емоционалним потребама. Чак и онда када сексуалност има веома важну улогу”.