Autorska snaga filmskih debitanata

Zaista postoji mnogo filmova o istrebljenju Jevreja tokom Drugog svetskog rata i mnogi od njih, sa svojim unapred zacrtanim emotivnim stavom, imali su frustrirajući pristup ovom mračnom periodu istorije. Naravno, ima i veoma uspelih filmova na ovu temu, poput Spilbergove „Šindlerove liste” koji je veoma dobar film. Dramatičan je, gotovo epski, ali to je film o preživljavanju i opstanku. Smatram da je opstanak laž i izuzetak i zato je „Šaulov sin” film o stvarnosti i smrti, o ljudskom biću u fabrici smrti.

Ovako je proletos u ekskluzivnom intervjuu za „Politiku” govorio mađarski reditelj Laslo Nemeš, odgovarajući na pitanje po čemu on smatra da se njegov debitanstki film, nagrađen Gran prijem i nagradom kritike u Kanu, razlikuje od drugih snimljenih na sličnu temu. Lično, sklona sam da tvrdim da je „Šaulov sin” bio ubedljivo najmoćniji film ovogodišnjeg Kana, kao autorsko filmsko delo koherentne i rigorozno procesuirane režije, u kojem je na prilično originalan način, uz vizuelnu nadmoćnost, ispričana još jedna priča o strahotama u logoru Aušvic. Taj zvuk iz filma dugo će vas pratiti. Taj poseban zvuk fabrika smrti. Glasovi i jezici koji se mešaju, komandna vika, vrisci i povremena užasavajuća tišina. I prizori koji kao da su izašli iz Danteovog pakla, koje gledalac duboko proživljava aktivno nadmaštavajući sve ono što vizuelno izostaje iz optički suženih kadrova ovog maestralno urađenog debitantskog dugometražnog igranog filma koji je sada pred publikom 21. Festivala autorskog filma u Beogradu.

Nemešov „Šaulov sin” tematizuje postojanje jevrejskih logoraša pripadnika takozvanog Zonderkomanda i njihovu pobunu 1944. kao jedinu oružanu pobunu u istoriji Aušvica,o čemu je govorio i Klod Lancman u nezaboravnom filmu „Šoah”. Fokusirajući se na sudbinu mađarskoj Jevreja Šaula Auslandera, člana logorskog Zonderkomanda, Nemeš nudi nesvakidašnji prikaz logoraša koji su bili zaduženi za čišćenje i provetravanje gasnih komora, paljenje i održavanje peći u koja su se svakodnevno bacala tela ubijenih Jevreja, za vođenje logoraša u smrt, za sortiranje njihove odeće i vrednih stvari, za pranje krvavih podova, za odvoženje i bacanje ljudskog pepela u reku. Za Šaula, baš kao i za druge „zonderkomandovce” ovaj „posao” postaje dnevna rutina pod nadzorom esesovaca, obavlja se bez ikakvih emocija. Sve do trenutka kada među leševima ugleda telo dečaka za kojeg će pomisliti da mu je sin, ali i „božiji glasnik”, kada počinje njegova grozničava borba za sakrivanje tela i sprečavanje njegovog spaljivanja.

Iz filma „Šaulov sin” Lasla Nemeša (Foto: Festival autorskog filma)

Nemešov film može najsnažnije da „zazveči” među takmičarskim filmovima ovogodišnjeg FAF-a. Među ovogodišnjim „borcima” za nagradu koja nosi ime „Aleksandar Saša Petrović”. A među takmičarima su između ostalih i crno-beli istočni vestern „Aferim” rumunskog reditelja Radu Žudea (berlinski „Srebrni medved” za najbonju režiju), „Blago” Žudeovog zemljaka Korneliju Porumboja, „Zemlja i senka” višestruko nagrađivani kolumbijski debitantski film Sezara Ugusta Ačavede („Zlatna kamera” u Kanu, „Srebrni Aleksandar” i još dve nagrade u Solunu), „Naša svakodnevna priča” bosanske rediteljke Ines Tanović u kojem glavne muške uloge tumače Uliks Fehmiju i Emir Hadžihafizbegović.

Kako na 21. FAF-u značajnim delom caruju debitanti, onda još reč-dve o jednom od vrlo dobrih debitantskih filmova, o kolumbijskom „Zemlja i senka”. Film je sniman u sepija tonovima na plantažama šećerne trske u Kolumbiji, daje portret seoskog života razapetog oko porodice koja se bori za opstanak. Uz minimalnu upotrebu dijaloga i spor tempo, Ačevedo nudi galeriju likova koji su naizgled emotivno suzdržani pod teretom životnih teškoća, diskretno šireći granice ove svoje jednostavne seoske priče do pogleda na današnje kolumbijsko društvo, uz upotrebu mešavine simbolizma i realizma. I uz emotivni naboj koji se spontano, sasvim prirodno javlja. Vrlo dobar film.

Sa debitanstkim filmom 21. FAF je i započeo. Sa ovogodišnjim Venecijanskim pobednikom – „Iz daljine” venecuelanskog reditelja Lorenca Vigasa. Film snažnog i autentičnog vizuelnog stila (snimatelj je Serđo Amstrong, direktor fotografije Traperovog filma „Klan” i Larenovog „No”), intrigantne i opskurne priče sa mračnim tonovima i neočekivanim raspletom, ima sve potrebne preduslove za ono što se zove – uspešan debitanstki film.

Lorenco Vigas (Merida, 1967) do sada nije bio previše poznat međunarodnoj filmskoj javnosti. U rodnoj Venecueli radi dokumentarne filmove. Sa kratkim igranim filmom „Slonovi za nezaborav” bio je nagrađen pre nekoliko godina u Kanu. U razgovoru za „Politiku”, vođenim dva dana pre dodele „Zlatnog lava”, priznao je da bi realizacija filma bila nemoguća da u pomoć nije uskočio slavni meksički pisac, scenarista i reditelj Giljermo Ariaga i da je najveći uticaj na njegov vizuelni stil imao njegov otac Osvaldo Vigas, koji je veoma važan slikar u Južnoj Americi.

Vigas u filmu „Iz daljine” tematizuje usamljenost i čežnju kroz lik Armanda, čoveka nesposobnog da drugima dopusti fizički dodir. Pokreće i homoseksualnost kao temu. U intervjuu za „Politiku” Vigas je o tome rekao i sledeće: „To se zove `devičanski kompleks`. Postoje trenuci u detinjstvu kada počinjete da otvarate svoje telo za dodire, otkrivajući i ono što je izvan vašeg tela. Ukoliko se nešto dogodi što utiče na taj prirodni proces u razvoju, možete ostati zarobljeni u tom `devičanskom kompleksu`. Tema homoseksualnosti zanima me zato što se ona u zemljama Latinske Amerike odbija i odbacuje. Ipak, rekao bih da je ovaj moj film više o emocionalnim potrebama. Čak i onda kada seksualnost ima veoma važnu ulogu”.