Влашко питање, проблем у односима Србије и Румуније

Једна румунска изрека каже да Румунија има само два добра и поуздана суседа. То су Црно море и Србија!

И заиста, Срби и Румуни дуже од хиљаду година живе заједно, измешани или једни поред других, а осим у време Резолуције Информбироа 1948, између два народа није било озбиљнијих неспоразума.

Дипломатски односи између Београда и Букурешта успостављени су давне 1879. године, а односи између две суседне земље и данас су врло добри. Србија, Румунија и Бугарска ове године су формирале „крајовску групу”, с циљем још тешње политичке и економске сарадњe. Робна размена годишње износи више од милијарду евра и успешно се одвија, а Румунија је међу шест наших највећих спољнотрговинских партнера. Источни сусед, и поред свих притисака Запада, одбија да призна једнострано проглашену независност Косова. Румунија снажно подржава Србију на путу који води у Европску унију. Положај српске мањине у Румунији сасвим је задовољавајући, вероватно најбољи од свих земаља региона. На први поглед, рекло би се, идеални односи.

Али, постоји једно али које прети да помути бистру воду „лепог, плавог Дунава” који тече између пријатеља. Тај проблем зове се „влашко питање”. Румунија сматра да су Власи у источној Србији заправо Румуни који су дуже од два века изложени дискриминацији и асимилацији. Званична Румунија не признаје влашку националну заједницу и влашки језик, сматрајући га румунским дијалектом. То својим српским колегама последњих година, у свакој прилици, саопштавају највиши представници румунске државе, владе и парламента.

А како то назвати, него дискриминацијом и покушајем асимилације? Овакви ставови имају потпору и у Закону о подршци Румунима ван граница и документу Владе Румуније за период до 2016. године, у којима се Власи третирају као Румуни, а Србија се оптужује да вештачки дели корпус румунске мањине. Иако се на последњем попису становништва 35.339 грађана Србије изјаснило да су Власи, Букурешт манипулише бројем Румуна у источној Србији, од више десетина хиљада, па до, чак, 300.000. На попису који је обављен пре четири године 29.332 особе декларисале су се као Румуни, од чега у Војводини 25.410, у Београду 1.282, а у источној Србији 1.826 (у Браничевском, Борском и Зајечарском округу). Устав Србије обезбеђује слободу националног изјашњавања, што је у складу с међународним нормама заштите људских и мањинских права. Штавише, на последњем попису пружена је могућност да се грађани определе за двоструки национални идентитет.

Положај румунске мањине у Србији регулисан је у складу с највишим европским стандардима и она ужива сва права гарантована Оквирном конвенцијом за заштиту националних мањина Савета Европе, као и нашим Уставом. То потврђују и извештаји Европске комисије и ОЕБС-а о стању мањинских права у Србији. У основним школама на територији Србије у употреби су 173 уџбеника на румунском језику. Настава се одвија у 43 основне и средње школе, у девет српских општина. Румунски се користи у васпитно-образовним установама Србије, од вртића до последипломских студија. Успешно ради Завод за културу војвођанских Румуна, а издавачка кућа „Либертатеа” објављује књиге, што се финансира из буџета Србије и АП Војводине. Радио Нови Сад сваког дана емитује програм на румунском језику у трајању од пет сати, а на ТВ Војводина „limba romana” може се чути 58 сати месечно. РТВ Бор приказује свакодневно вести на румунском језику, које могу да се прате у 11 општина источне Србије. Национални савет румунске мањине добио је ове године из буџета Србије и Војводине око 20 милиона динара.

Међутим, све то не задовољава румунску страну, која захтева још више школа и медија на румунском, те да се дозволи деловање Румунској православној цркви на подручју јужно од Дунава, у такозваним епархијама Дакија Феликс. Букурешт жели да проблем интернационализује и услови Србију у тежњи да постане пуноправна чланица ЕУ.

Настојање Румуније да негира национални идентитет Влаха и њихову посебност у односу на Румуне у супротности је и са међународним нормама, и са резултатима пописа становништва, и са Уставом Србије, и са слободом националног изјашњавања.

Ако се о овом проблему у нашој јавности довољно не говори, то не значи да не постоји. Зато је боље да се ово питање што пре отвори и почне с његовим решавањем јер се може догодити да споразум Београда са Букурештом буде услов за споразум Београда са Бриселом.

Посланик у Скупштини Србије и члан Посланичке групе пријатељства са Румунијом