Новембарски ратови

Пре неколико дана покварио ми се телевизор, па сам тако пропустио неколико државних удара. А како читам углавном „Политику”, суочавам се са одмереношћу и новинарским професионализмом, те сам остао ускраћен за невероватне догађаје. Мада сам на једној фотографији видео сценографију и кореографију једне конференције за штампу, којој су појачавали визуелни утисак до зуба наоружани специјалци у позадини догађаја. А можда и испред догађаја. Не бих премијера доводио у везу са свим тим, мада се он лично довео у везу, пријавивши се на детектор лажи. И то, чим се вратио из пријатељске Кине, у којој је већ 67 година државни удар избачен чак и из теорије.

Пустимо те ситне државне ударе, гледајмо шта ћемо са трећим светским ратом, који је најавио римски папа. Срећом, ми смо православци, па не живимо у истом календару. А можда ни у истом свету. Додуше, по избеглицама осећамо да се тамо негде у Сирији нешто опасно дешава. Бију се руски Сиријци и руски Курди против америчких Сиријаца и турских Туркменистанаца. Чак су и навијачи КК Црвена звезда одали пошту погинулом руском пилоту, за кога Турци тврде да је извршио право самоубиство, прелазећи на њихову територију. Било је то значи самоубиство из заседе.

Тај рат пратимо из безбедне даљине, мада нам се тај воз приближава, са преседањем у Паризу. Друга врста рата бесни овде. И то много драматичнији рат између таблоида. Дакле, стари Латини нису били у праву кад су смислили оно „Корвус корви окулус...“ или врана врани очи не вади. Вади и те како. Једни хоће да буду једине државне новине, а други би, ни мање ни више, да узму „Политику”. Да не бисмо оно о жаби и поткивању, моји Чарапани би рекли: Много је мачку говеђа глава.

У међувремену, приближавају се нови избори. Дакако, ако преживимо ову зиму. И ако минутом предизборне ћутње одамо пошту свим досадашњим изборима.

Јер, како рекоше двојица афористичара (само један је оригиналан): здрави људи имају хиљаде жеља, а болесни само једну – да победе на изборима.