Док је оваца...

Недавно је објављена књига двојице нобеловаца, Џорџа Акерлофа и Роберта Шилера, атрактивног, али прилично неодређеног наслова: „Phishing for Phools“ (Лов у мутном). Срећом, поднаслов даје нешто више информација: „Економска анализа манипулације и обмане“. Овакви аутори, оваква тема – очекивања читалаца, неминовно, не могу бити мала. И шта смо добили?

Не баш много. Читав низ аподиктичних тврдњи. Слободно тржиште ствара непрестана искушења, наводе аутори. Слободно тржиште генерише лов у мутном и доводи до експлоатације сваке људске слабости. Максимизација профита као мотив подразумева да продавци (свега и свачега) користе те слабости. То доводи до тога да људи у ствари не купују оно што им је потребно, оно што стварно желе, него оно што продавци желе да им продају. Због тога, сматрају аутори, допуштати људима слободу (њиховог) избора значи стварање озбиљних економских проблема, додуше не наводе којих.

Докази за све ово? Нема их! Кад је неко нобеловац и кад реши да пише књиге за широку читалачку публику, онда докази нису баш толико битни. Ваљда им се верује на реч! Да би та реч била живописнија, аутори су, уместо доказа, понудили – примере и приче о њима. И тако се добија збирка прича, нажалост не литерарних, него оних из новије и оне друге економске историје.

Попут оне у којој се као пример изузетно значајне иновације наводи проналазак машине за увијање цигарета (осамдесете године 19. века), услед којег је значајно опала њихова цена, што је увећало потрошњу (пушење), а то није добро за здравље, па према томе, није у интересу потрошача. Заиста, репрезентативан пример технолошког напретка и иновација, које су свет, бар његов добар део, избавили из сиромаштва!

Пошто се размотре сви наведени примери, читалац долази до закључка да се пословне одлуке доносе у условима несавршене информисаности, пре свега неизвесности, и да се накнадно испоставља да су многе пословне одлуке биле погрешне. Ништа ново. Све одлуке се доносе у таквим условима. И свако од нас је кад-тад донео неку погрешну одлуку. Да ли је то аргумент против слободног тржишта? Тешко!

Две ствари се уопште не помињу у овој књизи. Прва је да се људи прилагођавају и да уче из грешака које су направили. Уколико ме је неко једном обмануо, нећу допустити да то опет уради. Потрошачи (сваке врсте) могу понекад да испадну будале (phools), али, по правилу, нису идиоти, па схватају да је у њиховом најбољем интересу да не допусте да се то понови – уче на својим грешкама. Друга је да није неминовно да се профит једне стране ствара губитком друге. Тржишна привреда није игра са нултом сумом, добитак може и најчешће јесте на обе стране. Управо то омогућава опстајање тржишне привреде, њену виталност, будући да у њеним оквирима сви могу да добијају. И продавцу се, ипак, више исплати да купцу продаје оно што је њему потребно, будући да је таква размена одржива. Не мора да убеђује купца у куповину онога што му није потребно. Дакле, неће продавац купцу да продаје било шта, већ само оно чиме максимизује свој профит, а то је, најчешће, оно што је купцу потребно.

Још мање се помиње да појам искушења није баш везан искључиво за слободно тржиште или савремени капитализам. Биће да је нешто старији. Биће да се помиње у неким текстовима и пре радова Адама Смита. Биће да је неизоставни део људске природе. Исто као и манипулација и обмана. И једно и друго укорењено је у човеку и неизоставни је део односа између људи. „Маскировка“, обмана противника, позната је у традицији Црвене армије, која, свакако, нема много везе са слободним тржиштем – додуше имала је са његовим уклањањем.

Не помиње се у овој књизи ни шта треба урадити како би се описано зло зауставило. Велика артиљеријска припрема по злим капиталистима, онима који се баве манипулацијом и обманом, али не следи јуриш пешадије. Заиста, шта треба урадити? Нема одговора.

Какве то има везе са Србијом? Када домаћи левичари буду, вероватно из друге руке, дошли до налаза ове књиге, опет ће да се раструбе о најновијим доказима о неефикасности капитализма и слободног тржишта. А домаће јавно мњење ће наново ламентирати о неолибералном пљачкашком капитализму. „Има ли другачијег“, постављаће реторичко питање они класно свесни. Проблем у погледу „најновијих налаза“ лежи само у томе што помодни наслов ове књиге у Србији, као изрека, постоји још одавно: „Док је оваца, биће и вуне!“

Него, колико видим, добро остригано домаће бирачко тело мирно пасе на ливади са све мање траве, док се спрема ново шишање – звекећу маказе и зује машинице.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду