Јаране мој, баци кључеве у Саву

„Било ми је дванаест година/ први пут сам сишао до града/ из мог села, тихог и далеког, / кад сусретох тебе изненада.

Ех, дјечачке успомене глупе!

Мала моја из Босанске Крупе!”

Ова, прва, строфа из лирске песме Бранка Ћопића, непревазиђеног српског и југословенског књижевника и једног од највећих дечјих писаца са ових простора икада, нашла се на шпици новог филма ходајуће филмске легенде, 91-годишњег Младомира Пурише Ђорђевића. Филм је приказан синоћ на Фестивалу ауторског филма.

Та мала из Босанске Крупе уселила се вишеструко у 25-минутни Ђорђевићев документарни филм. И у сам филмски наслов и у његов потресни садржај и тужна ауторова сећања на човека кога је као маљ тешка, а са самог врха изговорена реч прогањала и мучила годинама, све до тог језивог скока у смрт. Са моста „Братство и јединство”, 26. марта 1984. године, са тог моста што га сада зовемо Бранков. Уселила се та „мала” у једно мало, а драгоцено филмско дело као нека врста подсетника на колективно неодужени дуг спрам писца и песника, око којег се у једном тренутку оформио широки, а страхотно празан круг, формиран од оних који су му се колико до јуче дивили и славили га, па га напустили чим га је ономад друг Тито, током говора на седници Антифашистичког већа у Загребу прогласио издајником због онога што је Ћопић написао у својој сатиричној „Јеретичкој причи”, а Милован Ђилас на то додавао и своја критичка слова после којих никада више неће бити исто.

И све је некако ту сабрано у правој мери. Речено све оно најважније. Снажно, у малом простору и у мало минута. Филмски окретно и енергично, како већ то Ђорђевић уме када плеше те своје тужне мисли и неку врсту сетне гриже савести што можда још за Бранковог живота није учино нешто више за њега.

А није да није учинио. Бранко и Пуриша су дуго били савременици који су делили идеале верујући да ће они, онако неискварени, трајати вечно. Отуда највероватније и ауторов мотив да у виду пролога још пре стихова из песме „Моја мала из Босанске Крупе”, на екран стави и следећи натпис:

 „Ја сам Пуриша Ђорђевић. Снимио сам четири филма по причама Бранка Ћопића. Три кратка и један играни који се зове `Јабука`. Јабука је име народног хероја који је сахрањен у Београду. Једне ноћи Јабука изби из гроба да обиђе град у коме је рођен и да види шта је реализовано од његових идеја. Разочаран, народни херој Јабука се враћа у гробницу. Овај филм никада није приказан. Бранко Ћопић, бранећи мој филм `Јутро`, покушао је да једним јавним писмом омогући приказивање и филма `Јабука` и да их одбрани од напада органа Комунистичке партије како се звала `Борба`...”.

 Факсимил опроштајног писма Бранка Ћопића

Тек после овог следи та драгоцена жива реч сведока Бранковог живота, последњих дана и дана саме смрти Бранка Ћопића – Момчила Срећковића, којем је Бранко пред сам крај судбински рекао: „Јаране мој (тако је Бранко увек звао Момчила – прим. аут.), проблеми стижу. Ја затварам свој дућан, а ево теби кључеви па их баци у Саву.” Тај и такав филмски протагониста са собом носи не само аутентичност, већ и снажну емоцију неког ко је уз славног писца одрастао калећи се и сам као песник. Ђорђевић у његово сведочанство компонује секвенце саткане од архивских фотографија, докумената па све до опроштајног Бранковог писма које је пронашла његова верна супруга Богданка-Цица. А за само гранд финале Ђорђевић користи никада до сада приказану филмску поему „Гроб у житу” (стихове говоре Раде Марковић и Оливера Марковић, производња „Застава филм”) коју је снимио још 1951. За „Политику” Пуриша Ђорђевић овим поводом каже: „Тек када сам ову поему умонтирао у овај нови филм, осетио сам да сам са њом бранио Ћопића Бранка. Али, тада, 1951. то нисам знао.”

Са документарцем „Мала моја из Босанске Крупе”, насталим у продукцији ДКСГ и Академског центра (сниматељ Миодраг Милошевић, сарадник Бојана Андрић, музика „Ритам слободе” Драгољуба Ђуричића), Младомир Пуриша Ђорђевић је у своје и у наше име делимично одужио дуг спрам Бранка. Тог песника вазда насмејаног лица, неодвојивог дела мог и вашег детињства. На одјавној шпици – комплетна Ћопићева биографија. До најситнијих детаља, међу којима је и онај да је Бранко Ћопић своју прву причу – „Смртно руно Соје Чубрилове” објавио 8. маја 1936. у „Политици”, у којој је током година било објављено 126 његових прича и песама.

Филм „Моја мала из Босанске Крупе” приказан је на 21. Фестивалу ауторског филма у оквиру програма „Храбри Балкан”, посвећеном пре свега младим ауторима. Судећи по стваралачкој енергији – Младомир Пуриша Ђорђевић је и најмлађи, а можда и најхрабрији од њих!