Зашто аутогол не би био згодитак?

У пред­ве­чер­је Дру­гог свет­ског ра­та у „На­шем је­зи­ку”, чи­ји је из­да­вач би­ло Лин­гви­стич­ко дру­штво у Бе­о­гра­ду, ње­гов уред­ник Дра­гу­тин Ко­стић, који је као потпредседник Југословенског  ногометног савеза с нашом репрезентацијом био на Олимпијским играма 1920. у Антверпену, пред­ло­жио је да се у фуд­ба­лу уме­сто ауто­гол упо­тре­бља­ва зго­ди­так. У оба слу­ча­ја је пре­суд­на сре­ћа. У пр­вом у фуд­ба­лу, у дру­гом на лу­три­ји.
Пред­лог ни­је на­и­шао на озбиљ­ни­ји од­јек. Мо­жда за­то што је рат на­ме­тао раз­ми­шља­ње о дру­гим ства­ри­ма, а мо­жда и за­то што је код Хр­ва­та зго­ди­так по­го­дак, па би у срп­ско­хр­ват­ском је­зи­ку то уно­си­ло за­бу­ну.
Што је­дан пред­лог ни­је при­хва­ћен – ни по ја­да. Не­во­ља је што по­сле ње­га ни­је би­ло струч­ња­ка за је­зик ко­ји би по­ну­ди­ли на­ше ре­чи уме­сто ту­ђи­ца у спор­ту. Ру­ку на ср­це, та­квих ни­је би­ло ни за дру­ге де­лат­но­сти.
Чи­сто­крв­ни Не­мац (пре­зи­ме Ко­стић је узео ка­сни­је), ро­ђен у Бе­о­гра­ду, где је и умро 1945, и на де­лу се за­ла­гао за срп­ске ре­чи у срп­ском је­зи­ку. До­стој­ни след­бе­ни­ци ме­ђу је­зи­ко­сло­ви­ма (ово је по­ку­шај да се, мо­жда у ње­го­вом ду­ху, „по­ср­бе” лин­гви­сти и фи­ло­ло­зи) до са­да се ни­су по­ја­ви­ли.
Шта­ви­ше, де­ша­ва се обр­ну­то. Оту­ђи­ло се чак и оно за шта смо има­ли на­шу реч. У Ко­сти­ће­во вре­ме по­сто­јао је Бе­о­град­ски лоп­тач­ки са­вез у чи­јој је над­ле­жно­сти би­ла ве­ћа област од са­да­шње Ср­би­је. Та­да се фуд­бал код нас звао лоп­та­ње и ве­ро­ват­но је до­био на­зив као ма­че­ва­ње од мач, ве­сла­ње од ве­сло, ку­гла­ње од ку­гла...
Та­да још ни­је би­ло дру­гих спорт­ских ига­ра с лоп­том. Ко­шар­ка, од­бој­ка и ру­ко­мет су се по­ја­ви­ле ка­сни­је, а те на­зи­ве су им сми­сли­ли Хр­ва­ти, као и за фуд­бал но­го­мет, али овај по­след­њи код нас ни­је при­хва­ћен.
Ко­стић за­слу­жу­је да бу­де узор, јер је свој пред­лог из­нео у јав­ност. Да­нас се де­ша­ва да у јед­ном из­да­њу пра­во­пи­са пи­ше јед­но, а иду­ће го­ди­не са­свим дру­га­чи­је. 
На при­мер, у „Пра­во­пи­су срп­ско­га је­зи­ка” из 1994. да­је се као при­мер за двој­не или ви­шеч­ла­не ве­зе „на­по­ред­них, на­чел­но рав­но­прав­них пој­мо­ва” и при­мер: утак­ми­ца Бу­дућ­ност – Вој­во­ди­на. Ме­ђу­тим, у но­ви­јим из­да­њи­ма се за ова­кав слу­чај про­пи­су­је да се пи­ше без раз­ма­ка (бе­ли­не) пре и по­сле цр­те. Ко се то­га до­се­тио и ка­ко се то на­шло у пра­во­пи­су јав­ност не зна.
У на­ве­де­ном из­да­њу (1994) по­сто­ји и та­кав при­мер, али кад се ми­сли на утак­ми­цу ко­ја озна­ча­ва ри­вал­ство (на при­мер: Зве­зда–Пар­ти­зан), а не на од­ре­ђе­ну утак­ми­цу (ко­ја тре­ба да се од­и­гра или се од­и­гра­ла). Пи­са­ње без бе­ли­не ства­ра не­раз­ре­ши­ву те­шко­ћу кад бар је­дан члан има две ре­чи у на­зи­ву, јер му је је­дан део на­зи­ва одво­јен од име­на, а дру­ги је спо­јен с дру­гим чла­ном: Цр­ве­на зве­зда–Пар­ти­зан или Пар­ти­зан–Цр­ве­на зве­зда). Слич­на је не­во­ља и ако је­дан клуб има цр­ти­цу у свом на­зи­ву: Ја­вор-Ма­тис–Но­ви Па­зар).
По­пра­вља­чи пра­во­пи­са по­гре­шно схва­та­ју и две тач­ке кад се пи­шу ре­зул­та­ти спорт­ских утак­ми­ца или у та­бе­ли. Код нас је уоби­ча­је­но да се на­пи­ше: Цр­ве­на зве­зда – Пар­ти­зан 0:0. Пра­во­пи­сци 0:0 не „чи­та­ју” као је­дан је­дин­стве­ни по­јам, не­го као да се њи­ме „пре­до­ча­ва­ју од­но­си бро­је­ва”, па по­и­сто­ве­ћу­ју с раз­ме­ром кар­те 1 : 50000, ин­фла­ци­јом 1 : 15. Они не схва­та­ју да ре­зул­тат у фуд­ба­лу, ко­шар­ци, ру­ко­ме­ту, од­бој­ци и ва­тер­по­лу ни­је исто што и раз­мер кар­те или ин­фла­ци­ја, па да се 2:4 све­де на 1:2 што би у на­ве­де­ним при­ме­ри­ма и би­ло учи­ње­но.
Сем од­бој­ке где се за­и­ста де­ли, у фуд­ба­лу, ко­шар­ци, ру­ко­ме­ту и ва­тер­по­лу се упр­кос зна­ку за де­ље­ње – од­у­зи­ма. Та­ко 2:1 ни­је 1, не­го 2. У тим спорт­ским гра­на­ма се без об­зи­ра на две тач­ке од­у­век од­у­зи­ма­ло кад је у пи­та­њу ре­зул­тат јед­не утак­ми­це. Две тач­ке су има­ле сми­сла у та­бе­ли, јер се, ако два ти­ма има­ју исти број бо­до­ва, он­да се гле­дао ко­лич­ник да­тих и при­мље­них го­ло­ва. Али од 1965. ни­је на сна­зи та­ко­зва­ни гол-ко­лич­ник, не­го гол-раз­ли­ка (број при­мље­них го­ло­ва се од­у­зи­ма од бро­ја да­тих го­ло­ва). А знак за де­ље­ње (:) остао је да се пи­ше по на­ви­ци, ма­да би ис­прав­но би­ло да се ста­вља знак за од­у­зи­ма­ње (–).
Још јед­на при­мер у при­лог Ко­сти­ће­вом на­сто­ја­њу за „по­ср­бљи­ва­ње ре­чи”. На­ше ре­чи има­ју са­ме по се­би јед­ну пред­ност у од­но­су на ту­ђи­це. Да­нас сви „зна­мо” да на­ши фуд­ба­ле­ри игра­ју сла­бо или, чак, уоп­ште не игра­ју! А кад сте чу­ли да је не­ко ре­као игра­ли­ште (а не те­рен)? Да го­во­ри­мо на срп­ском мо­жда би игра­чи схва­ти­ли да се на игра­ли­шту игра. А шта се ра­ди на те­ре­ну?