​Расте цена локалним лидерима

„Као запета пушка” реаговао је Саша Мирковић решивши да се разиђе с напредњацима. Није прошло ни две недеље, а објавио је да ће оснивачки конгрес његовог покрета „Јака Србија” бити одржан 10. јануара, док ће већ данас почети да раде иницијативни одбори у Неготину, Бору, Зајечару, Београду, Деспотовцу, Нишу, Ваљеву и још неколико општина. Јесте да му је посао олакшан самим тим што је у СНС ушао с формираним Покретом радника и сељака, па се сада, под новим именом, одваја али оваква брзина потеза сигурно има везе и с близином избора. Редовни локални и покрајински избори су на пролеће, а могуће је да с њима буду организовани и ванредни републички избори.

Прошле недеље рекао је да очекује да ће овај покрет многима бити интересантан као потенцијални коалициони партнер и то, по свему судећи, није пуцањ из празне пушке. У околностима кад је велики број некада великих политичких партија, бар према доступним истраживањима јавног мњења, на ивици опстанка, локални и регионални покрети и странке добијају на значају. И изгледа да ће уочи предстојећих избора бити на већој цени него икад раније.

Мада Драган Марковић Палма, лидер Јединствене Србије, не воли овај израз (каже, „нису странке јунад, телад и краве па да буду ’на цени’”), он је одавно познат као пожељан коалициони партнер, који доноси значајан број гласова из Поморавља, и то је сигурно један од разлога зашто га социјалисти желе уз себе. А он им је, за сада, одан. Али не прихвата да је ЈС регионална странка, јер је, како наводи, на изборима 2012. самостално прешла цензус у 24 општине и града, па и у Лесковцу, Лозници и Белој Цркви.

Али, регионални и локални покрети и странке су тренд и у региону и представљају израз потребе за променама и сменом политичких генерација, истиче Мирослав Алексић, председник општине Трстеник и лидер Народног покрета Србије, који је у октобру с Борисом Тадићем, председником Социјалдемократске странке, потписао договор о стратешкој сарадњи. Његов покрет, каже, има одборе у 46 општина и градова, али на сцени су и други, попут покрета Саше Мирковића, Бошка Ничића, Милана Ђокића из Књажевца, ту је и „Западна Србија” Немање Пајића, Коалиција за Пирот Владана Васића...

Указујући да постоји доста људи који су се доказали квалитетом управљања у својим срединама, али да готово нико од њих није имао прилику да утиче на дешавања на централном нивоу, Алексић каже да ће управо они донети нови квалитет на политичкој сцени Србије. Шанса се пружа већ сада. Он се, наиме, слаже с оценом да политичке организације које данас могу да из једног краја, једног региона, „донесу”, 20.000, 50.000, неко можда и 100.000 гласова, јесу на већој цени него икад раније.

„Зато се сада сви боре око тих људи. Поготово ове странке које су око цензуса, мислим и на ДС, и на СДС, и на ЛДП и на десничаре попут ДСС-а”, каже Алексић, уз напомену да овај тренутни договор о сарадњи са СДС-ом није гаранција да ће изађи заједно на предстојеће изборе. О томе ће се говорити тек кад се они распишу, то јест када буде време за прављење коалиционих споразума.

Подсетимо, на прошлогодишњим ванредним парламентарним изборима листама које нису мањинске било је потребно више од 200.000 гласова да би прешле цензус. Освојених 204.767 гласова листе коју је предводио Борис Тадић износило је 5,7 процената од броја бирача који су гласали (али и 18 мандата). Он је тада, рецимо, на изборе изашао у широком фронту у коме су били, поред осталих, и лигаши Ненада Чанка и „Заједно за Србију” Душана Петровића.

И Владимир Пејић, директор агенције „Фактор плус”, каже да неколико десетина хиљада гласова у садашњим приликама на политичкој сцени много значи за прелазак цензуса. Математика игра велику улогу код прављења коалиција, иако је питање колико ће такви савези бити постојани после избора.

„Мањи играчи јачају и има их све више, а неке веће или познатије странке су све слабије. Једни су другима неопходни. У Хрватској су се регионалне странке и лидери удружили, а код нас може да дође до укрупњавања у другом правцу – да се удружују не између себе, него с познатијим странкама. Поред тога, постоје неки јаки регионални лидери који већ припадају некој странци, попут Милана Стаматовића из Чајетине, који је у СНП-у, а вероватно је и Саша Мирковић имао поприличан значај за СНС, бар математички гледано”, напомиње Пејић.

Председница ДСС-а Санда Рашковић-Ивић каже да су предизборни савези с регионалним групацијама, када је реч о локалним и покрајинским изборима, сасвим могући, али да је то „теже изводљиво” у случају парламентарних избора. Кад је реч о нижим нивоима сарадње, већ постоје неки договори с групом грађана Радосава Васиљевића у Новој Вароши или са „Здравом Србијом” коју води Даница Грујичић.

„Немам намеру никога да вређам, али кад је реч о неким познатијим регионалним лидерима, неки од тих људи чини ми се да су потрошени. Други су нови па би због тога могли да буду интересантни. Али, ја бих ту ствар гледала другачије, поготово ако говоримо о Саши Мирковићу – он означава почетак распада СНС-а, који је настао с коца и конопца и који је, у ствари, једна туђа творевина, а не резултат аутентичне идеологије која је сабрала одређене људе”, каже Санда Рашковић-Ивић.

Објашњавајући зашто су Борис Тадић и Чедомир Јовановић кренули у формирање широког опозиционог савеза, портпарол СДС-а Константин Самофалов каже да је то начин да се супротставе неспособној власти и успоставе равнотежу на политичкој сцени Србије, јер је грађанској Србији и апстинентима неопходно понудити алтернативу на предстојећим изборима. Неке споразуме су већ потписали, а отворени су и за остале који с њима деле вредности демократске, европске Србије.

„У том послу Тадић и Јовановић носе велико искуство, али су нам потребни и нови, енергични млади људи. Ту видимо простор за сарадњу с покретима који делују и на националном нивоу, али и у локалним срединама и регионима”, истиче Самофалов.