У мутним временима и талог испливава

Вршац – Док је летос за посетиоце Вршачке куле улазак у објекат био бесплатан, после вишегодишње реконструкције, Вршчани Сретко Среле Марјанов (54), текстописац и приповедач, и Бранислав Вила (38), власник Аудио-видео музичке продукције „Вила”, одушевили су суграђане: поред улаза, сели су на камен, испруживши шешире, у које су посетиоци уплаћивали по 100 динара, а заузврат добијали „улазнице”. Ту „билетарску причу” снимили су и поставили на каналу „Јутјуб”, па је духовитост двојице Вршчана могао да види – цео свет.

То је Сретка и Бранислава, мада без новца, подстакло да се лате пројекта под именом „Лозићеве бахусалије”. Сретко је прихватио улогу Стеријиног јунака Винка Лозића, испичутуре, безбрижника и весељака, „што му није тешко пало”. Пише и говори („никако лалински, јер се у Вршцу никада тако није говорило”), шаљиве текстове, најчешће о догађајима из прошлости Вршца. Вршчани кажу да је ово „прави” Винко Лозић, после незаборавног Тихомира Тике Пауновића, легендарног тумача овог лика, коме су Вршчани, подигли бронзану статуу у центру града.

– Да ли да верујем новинама које пишу о вршачким градоначелницима, какви су били, када су били или треба да нађем неког који је живео пре 300 година, који би знао да ми то каже? – пита се Винко.

Мада је свака Лозићева беседа као рођена за позивање туриста, локални туристички посленици и градски оци нису показали интересовање за овај јединствени пројекат. За непуна два месеца, Сретко и Бранислав снимили су равно 20 шаљивих прича. До краја године планирају још толико. Двојица Вршчана одлучила су да серијал, који ће имати епизода „колико и шпанска серија”, подаре свом граду, док се надлежни не предомисле и прихвате пружање финансијске подршке. Њима је понуда стигла из Лос Анђелеса, од нашег земљака Зорана Пилота, родом из Београда, власника телевизијске станице. Жели њихове приче да емитује на својој телевизији. Интересовање су показали и Панчевци, Новосађани, а ове зиме Сретко и Бранислав ће боравити у Сјеници, Ариљу, Љубовији, Златибору... да и о тим крајевима „прозбори Стерија”.

– Док емитујемо серијал, ослушкујемо шта народ каже, па смо прихватили сугестије да Винко Лозић обрије бркове и набави други шешир. Имамо безброј написаних текстова и нових идеја. Планирамо да се грађанству, касније, обрати и сам Стерија, „отац” Винка Лозића, а Сретко ће лагано уткати и своје певање, јер има диван глас, каже Бранислав Вила.

Вршац је град у коме вековима столују владике. Сретко је написао а Бранислав снимио причу о изградњи Владичанског двора, за коју такође тврде да је истинита.

– Била су тешка времена, исто као и данас. Фалили су новци, па се наш „тадашњи владика” досетио да организује донаторску вечеру. Позвао је све вршачке трговце, богаташе, предузетнике да се о „нечему” договоре. И сви су дошли, јер – ем је владика, ем је вечера. Преосвећени им каже да мораду да помогну градњу како знаду и умеду, и понеки динар да даду, који би им се после вратио. Сви позвани су приложили и добили признанице. Тако се дворац завршио. Дошло време да се позајмица врати повериоцима. Два дана пре нове (донаторске) вечере, на којој је требало да врати позајмице, владика је отишао двојици највећих улагача, па им је одмах исплатио дуг. Сви су се одазвали позиву, јер – ем је вечера, ем иду код владике, ем ће да им се врате новци, и још с малим интересом. После вечере, устане један од оне двојице, па каже: људи, какви смо ми то Срби, па не желимо да помогнемо нашој цркви, а затим поцепа ону признаницу о позајмици. То уради и онај други, а кад су то остали видели, нису имали куд, него и они, мада малко затечени и љути, изваде своје признанице и поцепаше их. Нису желели да се брукаду, па са вечере сити оду кућама. То данас не може да се деси – исприповедао је Сретко, како тврди, „истиниту причу”.

Једна од сторија говори и о „врштанском степеништу”, које од подножја Брега води „скроз до црквице”, о ’ајдуцима, па о господи и дамама који су, одвојено, лежали на стенама Вршачких планина и излагали нага тела сунцу. „По делу тела које је ближе сунцу, знало се од чега ко болује.”

Допадљива је и епизода о талогу у чаши „белог”, који „није обичан талог, већ талог који испливава на површину”. „Када је то било? Никада до сада. Ово је сасвим ново време. У мутним временима, и талог исплива”.

Прича о „нездравој храни” говори о шункама и сланини, које маме гледаоце. „За сечење је потребан оштар нож, који може и да те посече, али и да се сав замастиш, а кад се тог ’канцерогеног материјала’ наједеш, мораш да пијеш много воде, које обично нема близу пушнице, па је вином замењујеш.” „Е, па, не могу да схватим зашто на штетност шунки нису указали наши стручњаци, него су морали да нам очи отвараду ови из ’европске авлије’, и то након што смо постали зависници?”

– Кад уђемо у ту „европску авлију”, неће моћи свако да пече ракију, суши шунке, топи чварке... јер је то опасно по здравље. Зато морамо на време да се одвикнемо од ове пошасти, поручује Винко Лозић, чија је свака шаљива прича прожета звуцима инструмената „Мите тамбурице” и Тамбурашког састава „Дангубе”.